Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), постао је деспот српски и добио на управу место Моровић у Срему, где је било његово седиште. Праведни Стефан и овде је чинио народу многа добра. Јуначки се борио против насиља турског, јер су Турци све више нападали северне хришћанске крајеве и народе.
Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан је добио на управу и места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Али, када Турци ускоро заузеше и град Будим па опколише и сам град Беч, праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, да би се са народом својим некако избавио од насиља: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“, писао је. И добио је Шиклош.
Видећи глад и страдање свог народа, Стефан је отворио тада народу своје житнице, и поделио жито хранећи тако своје људе, опростивши им дугове. Због овакве милости и човекољубивости, праведни Стефан је од Славонаца и Барањаца био поштован као светитељ још за живота.
Сахрањен на брду Бунтиру
Поживевши тако часно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године). Сахрањен је на брду Бунтиру. Супруга Јелена, распустивши слуге, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље.
Када су Турци заузели ове крајеве, десило се чудо Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Турци су почели да копају и наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника. Тело је било очувано, и одавало је диван мирис. Турски војници одмах о томе известише старешину Амира (или Амурат-бега), који је сазнао да је то српски кнез Стефан, пореклом из приморја, с којим је Амир био у даљњем сродству. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па су Амира српски монаси замолили да им преда ковчег са моштима Светог Стефана.
Амир указа част моштима хришћанина и сродника свог Стефана, и дозволи монасима да га узму. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, где је Стефан неко време живео. Чувши за све ово, супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши, добивши монашко име Јелисавета. Проводила је живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу. Њено свето тело такође је било пренето у манастир Шишатовац и сахрањено.
Из Шишатовца у Београд
Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом. Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову, на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом крају, у селу Бечићу у Паштровићима, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића.
За време Другог светског рата, због насиља усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду.
