Илија Веселинов до сада познат јавности као афористичар, представља се књигом прича у којима остаје афористичарски настројен, не формом, већ ставом и перспективом скептика. Он свој књижевни свет користи да скрене пажњу на мноштво изопштених карактерних особина које не дозвољавају да човек буде оно што јесте у стварном свету, у коме аутор и налази инспирацију.
Тематика је наговештена већ у наслову књиге. Политика, незадовољство, пакао, завист, ругање, лажи и преваре преплићу се као нити кроз целу књигу, наговештени већ у насловима: Понор ничега, Сумрачје, Нешто и ништа, ПАРТY МОРТАЛЕ, Добровољац у паклу… Што се тиче ликова, и њихови карактери су већ одређени у насловима кроз наметнуте надимке које актери носе кроз живот као своје обележје: Пера злотвор, Вечни Пура, Пера коњ, Доброхотни Малиша, Заре звани Тустра.
Приче су уравнотежене како у темама, тако и у стилу. Реченице су кратке и бритке. У њима се поред реченог много тога и наговештава. Ликови су бирани као општи актери које је свако могао негде да сретне или их је већ видео и доживео. Писац око себе види сујету која изједа његове ликове, таштину којом су сви они обавијени као штитом без имало жеље да било шта промене. Они су врло често оличење чисте природе коју изједају друштво и средина и који само кроз сарказам могу да опстану (Пура, Заре, Малиша…)
Веселинов посматра апатију око себе коју је у људима условио начин живот средине, али не пориче ни да се човек рађа као нечисто биће, чак наводи, у једном тренутку да се и сам родио са шездесет четири зуба и одмах тражио да једе што асоцира на угриз мајчине дојке и њену патњу која се наставља и након порођаја. На тај начин, аутор се поистовећује са својим ликовима и једноставно се предаје јер не види начин да нешто промени.
Писац се обрачунава са човековим исквареним поступцима наглашавајући их реченицом „Шта ће ми оно што имам!“ Ова изјава је заједнички чинилац већини прича јер ликови пате за оним што немају а занемарују оно што већ поседују. У једном тренутку, он оправдава њихове поступке за које сматра да су условљени проживљеним незадовољством и наметнутим правилима: „ Није ред чепркати по душама оних који пију.“
У неким деловима присутно је и поетско изражавање које је упечатљиво у причама Понор ничега и Ништа и нешто. Чини се као да се оне настављају једна на другу. Ове приче оплемењује књигу и из негативних представа дају наговештај доброг кроз опис живљења из пишчевог угла посматрања.
Сами догађаји Илијиних прича не носе тежину, већ то на себе преузимају упечатљиви ликови на којима је тежиште али и пажња пишчева. Њихови карактери су носиоци целокупне књиге, они су централна тема и идеја која писца инспирише да ипак зачепрка испод површине и на занимљив и необичан начин представи себе у односу на свет око њега који жучно жели да разуме.
Данијела Васиљевић
