1,2K
Већ од друге половине 19. века (па све до дана данашњег), нарочито у градским срединама, обичај позивања гостију на свадбу са буклијом и уз пратеће обичаје, заменила је пракса достављања и слања позивница. Један такав пример из 1873. године налазимо у Архиву „Верослава Вељашевић“, у збирци VARIA.
Младожења Јефрем Н. Тодоровић, пожаревачки трговац, обавештава именом непознатог адресанта, да ступа у брак са Савком, кћерком г. Милана Шишковића, трговца из Паланке и учтиво позива на свадбено весеље које ће се одржати у недељу, 29. априла у његовој кући у Пожаревцу.
Обогаћено српско грађанство прихватило је европску моду прво писаних, а затим штампаних позивница, која је сведочила о њеном статусу и потврђивала новостечену самосвест. Овакав начин позивања подразумевао је културу писмености, али и одређени степен визуелне културе, тј. препознавање конвенционалних симбола карактеристичних за време и социјални стратум.
Тако је текст позивнице уоквирен врежом финог преплета биљних и геометријских елемената, чију горњу зону чини сегмент облака са две руке које држе једна другу, фланкиран симетричним представама крилатих женских фигура у античким одеждама, са трубама и венцима у рукама.
Рука у руци често представља традиционални симбол добродошлице, поверења, захвалности, склапања уговора, честитања и сл. Овом дијапазону значења овде је додато, у то време широм Европе распрострањено и веома помодно значење повезано са брачним заветом – ДОК НАС СМРТ НЕ РАСТАВИ, које целом свету објављују крилате „Фаме“.
Позивница је штампана у чувеној штампарији Н. Стевановића и Дружине у Београду.
Извор Историјски архив Верослава Вељашевић
