Обележавање празника Сретење Господње и Дана Државности Републике Србије и ове године је започело Светом Архијерејском Литургијом у храму Вазнесења Господњег у месту Орашац код Аранђеловца.
Свету Литургију су служили Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован и Викарног Епископа хвостанстког Алексеја уз саслуживање Архијерјеског намесника орашачког, протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, Архијерејског намесника космајског, протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, Архијерејског намесника колубарско-посавског, протојереја-ставрофора Златка Димитријевића, јереја Петра Грујића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића.
Својим појањем су ово Литургијско сабрање увеличали чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.
Митрополит Јован је након прочитаног Светог Јеванђеља верни народ поучио својом беседом.
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Преосвећени Владико Алексеје, изасланиче нашег Патријарха Порфирија, поштовани Господине министре, драга браћо и сестре, помаже вам Бог. Срећан данашни празник Сретења, срећан празник и наше Државности и нека је срећно и Богом благословено наше сабрање у овоме храму где смо дошли да литургијски прославимо овај велики празник, где смо дошли у овај храм у историјском Орашцу, да прославимо празник Сретења. Ништа нема важније у животу него да се човек сретне са Богом. Онај човек који се не сретне са Богом овде на земљи, неће се срести ни на каквом другом месту. Бог је свуда присутан, а на првом месту, он је присутан и у срцима, ако Га имамо у нашим срцима, онда га имамо и на сваком месту. Заиста, данас се радује небо и земља јер је данас дан радосту. Дан радости како је Духом Светим надахнути онај језикозналац назвао данашњи празник Сретења, а реч „Сретење“ долази из корена и од речи „срећа“. Данас је празник сусретања који је истовремено и празник дубоке, суштинске, духовне среће и духовне радости, јер данас је после четрдесет дана од рођења Господ донет у храм, где су се сусрели небо и земља, где су се сусрели вечност и време, где се сусрело пролазно и непролазно, где се сусрео Бог и човек.
Све што је човек од када зна за себе желео, за чиме је чезнуо, за чиме је сањао, све што је стварао, где год да је остављао своје трагове, носио је у себи управо ту суштинску потребу свога бића, потребу да се сретне са Богом, али ево Господ наш Исус Христос, најпре својим рођењем и у празнику Сретење показује да је љубављу и благодаћу својом одувек не само отворен не само за сусретање са нама људима, него је отворен да се сусреће са целом творевином, јер и творевина је створена за спасење. Унапред се среће и сусреће, ко, браћо и сестре? Сусреће се Бог и човек, зато је неопходна наша чежња за тим сталним сусретом са Богом, а ако се не сусрећемо са Богом свакодневно, на сваком месту, искористиће она нечастива сила, па ћемо се онда сусрести са том нечастивом силом, која ће нам говоритисасвим супротно од онога што је Божије, сасвим супротно од онога што је суштинскије, зато кажем, потребна је наша чежња, наша жеља за сретањем са Господом.
У нашем народу, у српском народу, Сретење има, по Божијем промислу и додатни значај. То је празнику коме наш народ потврђује потребу за истинском и правом слободом и свест да слободе нема без Христа и да спољашња слобода, ма колико била достижна, уколико нема унутрашње слободе, слободе од смрти, на првом месту, од греха од ђавола, слободе од себе, од своје гордости, од егоизма, од самољубивости. Ако се од те слободе нисмо ослободили, не може бити суштинске слободе, ни за човека као појединца, а ни за један народ. Зато се по промислу Божијем после скоро пет векова, помињем скоро пет векова, браћо и сестре, ропства, наш народ српски народ управо на Сретење се сабрао, сусрео се овде да баш на овом месту, да пројави своју потребу за истинском, суштинском слободом, беуз које нема спољашње слободе, а онда освојивши ту унутрашњу слободу, заједно са Христом, коју он дарује, смогао је снаге наш народ да сагледа, даугледа светлост дана слободе спољање.
Свети Симеон Богопримац је у својој старости чезнио за Христом, у име Израиљског народа, али исто тако у име целокупног рода људског, толико да је Господ њему дошао у сусрет. Пазите, Бог долази своме створењу у сусрет. Бог иде за својим створењем, враћа га са погрешног пута, на пут истине и правде и љубави. Тај Свети Симеон је препознао и Духом Светим и поклонио се Христу. Поклонио се детету, узео дете на руке, чезнуо толико дуго, јер је у старости дубокој и када је узео дете Христа у своје руке, он је тада схватио да је његова мисија у овоме свету завршена и зато је изговорио ону предивну молитву, коју ми свакога дана читамо на вечерњем богослужењу: „Сад отпусти с миром слугу Твога Владико, јер очи моје видеше спасење Твоје, које си припремио пред свим народима, светлост за просвећење незнабожаца и славу народа Божијег Израиља“. Браћо и сестре, и најмудрији и најједноставнији имају исту потребу, за сусретом са Христом, али што је још важније Господ не прави разлику као ми људи између мудраца и једноставног човека. За Бога смо ми сви једнаки. Човек никако да се помири да треба да буде једнак са другим, стално жели да нешто, опростите на изразу, да штрчи, да се показује, да се доказује, да је он ту. Он то ради, да ставља себе у центар и збивања и догађаја и сусретања, а чум је ставио себе у центар, он је заборавио да је Бог центар.
Господ гледа не спољашност, Господ нас гледа по унутрашњости. Господ гледа да ли је срце наше чисто. Да ли срце наше има у себи вере, да ли се поверава у Христа и тако препознаје срце као своје обиталиште. Срце је најомиљенији дом Божији. Ако нема Бога у срцу нашем, нема Га нигде. Сусрет као радост, као дубинска и духовна срећа јесте знак и обележје сваког људског бића, јер свако људско биће, сваки човек је икона Божија. Сваки човек је слика и прилика, како видимо у Јеванђељу и зато знајмо, онако како видимо другога, како видимо брата свога, ближњега свога, тако видимо и Бога. Човек данашње моћи, он гледа да човека сабије у земљу, само да би он показао себе. Сретење нас пота да ли смо ми управо себе изградили да се сретнемо са Богом?
Ако човек не загрли другога, неће ни њега Бог да загрли. Што више загрљаја, једни са другима, то више Бога неђу нама. Зато и ми када се поздрављамо ми кажемо „Христос посреди нас“, нема ли Христа међу нама, нема ничега. Да би човек осетио тај нови свет, а човек увек доживљава нови свет кад се сретне са Богом, а да би доживео и осетио тај нови свет, треба он, човек да буде нов. Баш онако како и Господ каже: „Гле, све ново ствара“, ако човек не обнавља себе, ако човек не учини да је данас новији него што је био јуче, он ће једнога дана да закржља за све оно што је Божанско, за све оно што је непролазно. Човек треба да буде нов, али у Христу. Не нов у нечему другоме, него у Христу браћо и сестре. Да буде нови човек, да буде тај нови Адам. А то је наш Христос, то је наш Спаситељ, то је наш избавитељ. Сретење нас позива да мењамо себе на боље. Зато треба да верјемо у Бога, али треба да верујемо и у брата свога. Да нису наши преци веровали у Бпжију помоћ у силу Божију, да није и тај Карађорђе веровао у Бога и у помоћ и у победу да није веровао, зар би се они на данашњи дан срели овде у историјском Орашцу. Они се нису срели да разговарају ко ће победити, ја, ти, он, они… Нису се они о томе рсправљали, као што се данас расправљамо између себе, овде су се они састали да говоре да треба да победи истина и истина увек побеђује, али која истина? Она која је једна, а то је Господ наш Исус Христос, зато је он једини могао да каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Они су се на данашњи дан сабрали овде молећи Бога да победи истина, да победи правда, да победи љубав, да победи добро и да завлада мир међу нама. То је била њихова жеља. Жеља да будемо слободни, али човек може да буде овако слободан, споља гледано, али ако нема те Христове слободе у себи, он је заробљеник у себе. Има ли шта страшније него бити заробљен? Заробљен човек није слободан, заробљен човек не уме слободно ни да мисли и данас овај данашњи празникпита нас, пита род људски, пита српски народ: „Јесмо ли спремни за живимо за слободу, али ону Христову слободу?“. Христова слобода која ослободи човека, тај је слободан човек, свака друга слобода је назови-слобода, свака друга слобода ван Христа није слобода. Зато овај празник поставља питање „Јесмо ли ми спремни да будемо слободни?“, а бићемо слободни ако и нама овлада вера, ако у нама овлада љубав, ако у нама овлада смирење, ако у нама овлада жртва да се жртвујем за добро. Данашњи празник поставља нама питање „Можемо ли ми да победимо себе?“. Ако победимо себе, мир ће завладати у роду нашем, а све док будемо имали нешто против другога, нема слободе браћо и сестре, онда ћемо се само бавити трвењем. Оставимо све оно што нас одваја од Бога, све оно што нас одваја од брата, од комшије, од пријатеља, оставимо све то по страни, приђимо Христу и послушајмо бар ону једну његову реченицу и запосвет: „Што не желиш себи, немој чинити другоме“. О, када бисмо се само тога прихватили и то у себи и око себе спроводили, зер би било потребе за трвљењем, зар би било потребе за ратовима? Видите да се цео свет спрема за рат, уместо да се ради на миру, на слози на љубави, уместо да радимо, да остварујемо добре особине, ми се данас боримо како да измислимо мир, али без Бога. Па мислимо да ће нам оружије и оруђе донети мир. Нема мира у оруђју и у оруђу, оно што рече Његош: „Трагови му смрде нечовештвом“. Имајмо Бога, имаћемо мир, али морамо да радимо на миру, морамо да радимо на изградњи мира, али прво да изградимо себе у миру, у слози, у љубави, па ћемо онда изградити и другога, када помогнемо себи Богом и са Богом, онда ћемо помоћи и другима.
Нека је срећан и благословен данашњи празник, нека Господ нам помогне да непрестано чезнемо за сретањем. Има ли ишта радосније за човека него да се сретне са Богом? А када се сретне са Богом, он ће се срести и са сваким другим ближњим.
Бог вас благословио!”
По Светој Литургији пререзан је славски колачи данашњим свечарима, а потом је испред спомен школе „Први српски устанак“ код споменика Вожду Карађорђу Митрополит Јован извршио парастос за пострадале војнике и војсковође у Српским устаничким борбама. По одслуженом парастосу окупљенима се обратио Председник владе Републике Српске Г-дин Саво Минић, након њега и Председник владе Републике Србије Г-дин Ђуро Мацут, а потом је уследио културно-уметнички програм.
протонамесник Немања Искић
