У зависности од стратешких одлука везаних за коришћење нуклеарне енергије, прва нуклеарна електрана у нашој земљи би могла да се појави на мрежи пре 2050. године, стоји у нацрту „Стратегије развоја енергетике у Србији до 2040. године са пројекцијама до 2050.“, о којој је управо започела јавна расправа.
„Оваква промена у електроенергетском сектору омогућила би трансформацију и осталих енергетских сектора у циљу њихове значајне декарбонизације, а очекује се да у периоду након 2040. године буду расположиве и комерцијално у значајној мери доступне технологије производње и складиштења зеленог водоника“, наводи се у том документу.
Аутори нацрта Стратегије подсећају да је у документу под називом „Интегрисани национални енергетски и климатски план за период до 2030. и визијом до 2050. године“ већ размотрен сценарио који предвиђа учешће нуклеарне енергије у енергетском миксу Републике Србије, са конзервативном прогнозом пуштања у рад нуклеарне електране 2045. године.
„Имајући у виду мапу пута развоја нуклеарног програма, као и планирано укидање мораторијума на изградњу нуклеарних електрана у Србији, уколико би све потребне активности пре почетка изградње, као и реализација самог пројекта изградње, биле извршене у дефинисаним роковима, изградња и пуштање у рад нуклеарног постројења могу бити разматрани и у периоду до 2040. године„, наводи се у нацрту Стратегије, који даље анализира предности и ризике доношења такве одлуке.
Подсећа се да, осим што Закон о мораторијуму на изградњу нуклеарних електрана још није укинут, Србија не располаже билансним резервама нуклеарних сировина, као и да не постоји регулаторни и административни оквир који би регулисао изградњу и рад нуклеарних електрана, постројења за производњу нуклеарног горива и постројења за прераду ислуженог нуклеарног горива.
„Не постоји ни научни, ни инжењерски кадар који би пратио изградњу и рад ових постројења, а укинути су и образовни програми посвећени нуклеарној енергетици“, упозорава се, али и додаје да би, са становишта основних развојних циљева и приоритета енергетског развоја, нуклеарна енергетика могла значајно да допринесе декарбонизацији и подизању конкурентности енергетског сектора.
„Нуклеарна енергија је са становишта емисије гасова са ефектом стаклене баште и локалних полутаната чист енергетски извор, а омогућава и диверзификацију структуре производње електричне енергије уз разумну цену – високи капитални издаци надокнађују се ниским варијабилним трошковима производње на дужи рок. Са становиште енергетске безбедности, ради се скоро у потпуности о увозној технологији, на бази увозних горива“, наводе аутори нацрта.
Скрећу, међутим, пажњу на то да нуклеарне јединице представљају врло поуздан извор енергије, намењен покривању базног оптерећења, уз нулту емисију загађујућих материја у ваздух.
„С тог аспекта нуклеарне електране би могле да преузму улогу постојећих термоенергетских капацитета који користе угаљ у енергетском систему Републике Србије“, истиче се у нацрту Стратегије.
У тексту нацрта Стратегије осврће се и на потписивање Меморандума о разумевању о примени развоја нуклеарне енергије у Републици Србији са стручном и научном заједницом, што се десило пре само недељу дана.
„Јавна расправа која је тако покретнута обухвата безбедносне, правне, организационе, научно-истраживачке, инжењерске и све друге аспекте коришћења нуклеарне технологије. Посебна пажња мора да буде посвећена одлагању и преради ислуженог нуклеарног горива и утицају ове технологије на животну средину“, истиче се у нацрту будућег стратешког документа.
У нацрту Стратегије се наводе и очекивани кораци када је реч о области нуклеарне енергије, као што су успостављање Управе у оквиру Министарства рударства и енергетике за управљање и координацију нуклеарне политике, а у случају доношења коначне одлуке да се крене са изградњом нуклеарне електране, и доношење посебног закона којим ће се уредити област употребе нуклеарне енергије.
„Влада ће у предстојећем периоду покренути процес изградње потребног институционалног, стручног и регулативног оквира за коришћење нуклеарне енергије и третман и одлагање ислуженог нуклеарног горива. Ово је неопходан предуслов за стварање потребног инвестиционог амбијента за увођење нуклеарних технологија у српску економију“, стоји у нацрту Стратегије развоја енергетике.
Водоник – демонстрационо постројење за производњу до 2030. године
Водоник је, како се истиче у нацрту Стратегије, могуће користити у практично свим енергетским системима: у термоенергетским постројењима, горивним ћелијама, гасним турбинама, моторима са унутрашњим сагоревањем, гасним уређајима за домаћинства и индустрији, уз оцену да су велике могућности примене водоника и његов значај у процесу транзиције и декарбонизације енергетског сектора.
„Република Србија треба да иде у корак са развојем водоничне транзиције у Европи – кроз успостављање законске регулативе, јачање технолошког и научно-истраживачког потенцијала у области водоничних технологија, партнерство са другим земљама. Сходно томе, Србија треба да на време прилагођава своју енергетску политику производњи и употреби водоника и да по угледу на земље ЕУ донесе посебан стратешки документ – Водоничну стратегију – којим ће планирати развој у овој области, као и низ прописа из области производње, транспорта, складиштења и употребе водоника, уз њихову хармонизацију са правом ЕУ.
Што се тиче производње водоника у Републици Србији, у нацрту Стратегије стоји да се до 2030. године може очекивати изградња демонстрационог постројења за производњу, складиштење и коришћење водоника.
„Са порастом производње електричне енергије из обновљивих извора енергије и уз очекивано смањење цене електролизера, рационално је очекивати почетак комерцијалне производње ‘зеленог’ водоника и његово коришћење првенствено у сектору саобраћаја и у индустријским процесима као што су производња амонијака, рафинерије нафте, производња метанола, примена у железарама и индустрији цемента“, наводе аутори Стратегије.
Оценили су и да би било идеално да се електролизери снабдевају директно из локално доступних обновљивих извора енергије, а да се налазе поред индустријских потрошача, односно фреквентних саобраћајних праваца.
„Такође, треба размотрити и могућност да се нека од постојећих постројења за производњу водоника декарбонизују, тако што ће се накнадно опремити технологијама за сакупљање и складиштење угљеника“, закључак је аутора Стратегије.
бизнис.рс
