У Крагујевцу је недавно формиран Фонд за подршку малим произвођачима воћних ракија. Реч је иницијативи „Дестилати за дестилерије”, која предвиђа стручну помоћ, набавку опреме, гарантовану цену откупа. Иницијативу су покренули Регионална агенција за економски развој Шумадије и Поморавља, Регионална асоцијација произвођача ракије „Шумадијска ракија” и Центар за стрна жита и развој села, пренела је агенција Бета.
У Србији има око 1.100 дестилерија и стручњаци сматрају да је ово одличан начин за унапређење тржишта као и за стављање већих количина ракије у легалне токове.
Др Бранко Поповић, виши научни сарадник Института за воћарство у Чачку, каже за „Политику” да радује то што је најзад нешто о чему се дуго прича у стручним круговима, а то је укључивање малих произвођача у ланац добијања врхунских ракија, почело да се остварује. И до сада су, како објашњава, већи произвођачи, правна лица и предузетници могли да откупљују ракије у ринфузу од мањих произвођача. Првенствено од регистрованих пољопривредних газдинстава, због финализације.
Према његовим речима, проблем је настајао тамо где није постојао организовани откуп, па би регистрована газдинства вишкове своје ракије, добијене од сопственог воћа, покушавала да продају на други начин – као флаширане ракије или у ринфузу. Али не дестилеријама, већ директно ресторанима, потрошачима и слично, што по закону није дозвољено. Напомиње и да је проблем био неуједначен квалитет ракија малих произвођача, које су нуђене за продају услед недовољног технолошког знања и неодговарајуће опреме у сеоским газдинствима.
Он сматра да се формирањем Фонда за подршку малим произвођачима воћних ракија, у оквиру иницијативе „Дестилати за дестилерије”, успешно могу решити ови проблеми. Али се и значајно веће количине ракије могу тако увести у легалне токове. Шумадија, као један од водећих шљиварских рејона Србије, у којој је прво покренута ова иницијатива, могла би да послужи као изузетан пример другим нашим шљиварским рејонима. Међутим, остаје на снази, као тековина вишевековне традиције производње ракије у Србији, да свако за себе, као физичко лице, може да произведе ракију за сопствене потребе. Али, по закону, не сме је стављати у промет.
Очекује и да би ова иницијатива могла да подстакне и неке мање произвођаче воћа и ракије да покрену поступак уписа на листу регистрованих пољопривредних газдинстава, и да на тај начин омогуће легалну и сигурну продају својих вишкова.
Поповић подсећа да су поједини велики подруми („Чачанка” и „Прокупац” на пример) из друге половине 20. века своју производњу базирали управо на откупу шљивовице од малих произвођача ради финализације. Откуп је у тим случајевима често био стихијски. Куповане су, када је то било потребно финализаторима, и ракије лошег квалитета. У појединим годинама, мали произвођачи, због велике понуде на тржишту, нису имали сигуран пласман својих ракија. Кроз ову иницијативу сви ови проблеми могли би да буду решени.
Наш саговорник истиче да производња чувеног француског коњака организационо прати сличан образац. Највећи произвођачи коњака откупљују дестилате од великог броја малих дестилерија и газдинстава, који раде управо по технолошким препорукама великих, финализаторских кућа коњака.
– То је начин да се произведу што квалитетнији дестилати за вишегодишње сазревање и неговање, који су основ врхунског квалитета крајњих производа – истиче др Бранко Поповић.
Паланка
