У селу у ком сам био једном старијем свештенику умрла тетка. Он је поп старог кова – нема ту теологије. Он ти каже шта се ваља, шта се не ваља и то је то. Неће он да објашњава, него тако мора. И народ га много поштовао…
Често се у народу мешају сујеверје, обичаји и традиција, а обичајима и сујеверју даје предност у односу на оно што је изворно део хришћанске вере. Тако постоји обичај да се током ноћи остави храна за покојника да би он, „кад сврати“, имао шта да поједе. И све то под геслом – ваља се.
Докле то иде показао је свештеник, отац Предраг Поповић који је испричао истинит догађај који показује колико сујеверје понекад влада код људи.
„У селу у ком сам био једном старијем свештенику умрла тетка. Он је поп старог кова – нема ту теологије. Он ти каже шта се ваља, шта се не ваља и то је то. Неће он да објашњава, него тако мора. И народ га много поштовао. Е њему дакле умрла тетка. Обичај је да се онда изнајми црквена сала, ту дођу људи, ручају, вечерају и Пре него што се разиђу то све поспреме да би оном следећем који дође да изнајми салу све било чисто. Пре него што смо пошли видим ја на једном столу комплет ручак стоји. Питам тог свештеника шта је ово, каже он нека то ту. Добро, не може то да остане ту. Kад једна жена рече – то тако треба. Што, упитах.
– То је за покојницу кад дође вечерас да вечера. Где бре да дође, ко да дође, баба да дође код мене?! Немојте људи да ме зезате, носите то. Није да се плашим, него не дозвољавам такво сујеверје. Али они хоће да то остане. И ја им кажем – знате шта, баш ме брига, ево вам кључ радите шта хоћете. Али ујутру пре него што ја дођем да ово буде све очишћено, нећу то да видим овде“, испричао је својевремено отац Предраг.
Оде он, а сељани све оставе како је било и закључају салу.
„Е, али ја знам како се врата отварају и без кључа. Сиђем доле у салу, а бабу сам познавао тако да сам знао шта је волела а шта није. Узмем од свега по мало. Kафу нисам пио јер знам да није пила кафу. И на крају узмем један папир на коме сам написао нешто и ставим га под пасуљ. Ујутру у 7 сати неко ми звони на врата. Већ знам шта је, а као наместио фацу. Отворим врата и питам шта се дешава. Дођи да видиш, кажу они мени, дођи овамо ти школовани. Улазимо унутра.“
– Јесу ли врата била закључана када смо ми отишли?
– Јесу, одговарам ја.
– Ево ми смо сада први дошли. Ти немаш резервни кључ?
– Немам, кажем ја и стварно нисам имао.
Доведу они мене тамо и кажу ајде попе што си завршио факултет, погледај ово.
– Је л’ сте ви то јели па нисте распремили?
– Није, но је дошла тетка ноћас, па је узела да је’. Ево види ово није такла, она ово не воли, ја знам ја сам је служила.
– Ма људи можда је мачка нека.
– Није мачка, каква мачка. Где мачка једе купус.
– У реду људи, ја се извињавам, била баба ноћас и јела.
Отац Предраг реши да им ето као призна како је погрешио а уједно им каже да склоне сву ту храну што је остала. У том спремању они пронађу и онај папир.
„Kад они подигоше пасуљ, ето папира. Ајде прочитај. Ја реко’ – нећу да читам, прочитајте ви. Узму онај папир а тамо пише – хвала вам на ручку, дајте оцу Пеђи 100 евра да се моли за моју душу. И ја им кажем.
– Слушајте људи, кад је покојна баба тако рекла, ви сад то морате да урадите. И сконт’о поп шта сам ја урадио, није он блесав. Али како сад да призна да сам га навукао? Узме и да ми он сто евра“, испричао је отац Предраг, констатујући кроз смех како је реткост да неко попу узме сто евра.
