Pre par meseci Slash je objavio svoj drugi solo album pod nazivom Orgy Of
The Damned (Orgija Prokletih). Na albumu se nalazi dvanaest numera u
sveukupnom trajanju skoro sat i deset minuta. Ovaj put Slash se opredelio da mu
svaku numeru otpeva drugi vokal, dok je numera koja zatvara album
instrumentalnog karaktera. Ovo izdanje Slesha liči na njega samoga, obrade su sve
rasvirane, aranžmani izuzetno uradjeni, tako da album predstavlja homogeni rok
album.
Odmah da naglasim i to da je neophodno da zaboravite Gunse n Roses i
Slashove bivše prisustvo u njima, ovo je, ipak, drugačije, savremenije, a moram
reći i muzički oplemenjivije izdanje. Vokale možete voleti ili ne, stvar ukusa, da li
više naginjete samom bluzu ili čvršćem roku sa pank motivima, ali posebnu
pozornost trebate obratiti na gitare. Ako pažljivo odslušate ceo album, čućete
koliko se Slash razmahao, kako ritmično, tako i dugim, ali ne i zamornim
solažama, koje nadogradjuju svaki rif koji je odsviran u pojedinačnim numerama.
Naravno da ima i dosta drugih instrumenata koji dobijaju na značaju, počev od
klavira do bubnjeva koji vas prosto razore snagom ritmike i produženom najavom
svih ostalih instrumenata. Strašno rasviran album, na granici muzičke
komplikovanosti i rafirirane usviranosti svih muzičara koji su sudelovali u njemu.
Ovaj put vokali su bili u pratnji muzike, pre svega gitare, ali i oni, svakako dolaze
do izražaja baš tamo gde su i neophodni, odnosno na onaj način kako ih je sam
Slash zamislio. Posle prvog slušanja albuma, lako ćete primetiti da su vam gotovo
sve numere poznate, ali da nekako drugačije, možda gotovo sve, mnogo oštrije
zvuče.
Album otvara numera Pusher (Potiskivač, Gurač) sa Chris Robinsonom kao
vokalom. Umerena rok numera sa izuzetnom egzibicijom usne harmonike koja
nadogradjuje ritam gitaru, dok se Slashova solo gitara jednostavno lepi na Chrisov
vokal koji prati sasvim dobar tekst, koji stvara interesantnu priču. Ovde je više solo
gitara pripovedač, no sam tekst. Da, reč je o narkoticima koji će vam prodati puno
lepih snova, ali će vam uništiti telo.
Sledeća numera je Crossroads (Raskrsnica) obrada grupe Cream stara
gotovo šezdeset godina, ali u novom izdanju zvuči tako lepršavo i nekako posebno
dostojanstveno, na momente bombastično. Solo gitara prašti, na jedan sasvim
drugačije opredeljeni način, nego što je Klepton to radio, hoću reći nesporedivi su
načini izvodjenja pomenute numere. Inače, istu je otpevao Gary Clark junior.
Treći song na albumu je čuvena, čuvena, Hoochie Coochie Man, bluz
odsviran, ali i više otpevan u maniru ZZ Topa, naravno iz razloga što je istu
otpevao Billy Gibbson. Klasika bluza izvedena je na način gde je Slash
jednostavno pustio ruku i prste, podvodivši Bilijev glas medju raspevani duo solo
gitare i klavira. Pored vokala Bili je svirao i ritam gitaru. Mislim da bi se i sam
tvorac numere Willie Dixon (1915.g.-1992.g.) obradovao da je u prilici da je čuje.
U tih skoro sedam minuta razvaljenog bluza, dogradjenog sola, ima se itekako
uživati.
Za ovom numerom sledi Oh Well (Pa šta), čuveno ostvarenje Petera Greena
s kraja šezdesetih godina prošlog stoleća, koju ovde svojim vokalima upodobljava
Chris Stapleton. U četiri i po minuta teške svirke, veoma brzo je izvodi Slash, ista
je prepuna ritma, solo zraci kao da ujedaju za rokersko uho, ali to je onaj sladak
bol koji razveseljava. Posle nje sledi ženski vokal u numeri Key To The Highway
(Ključ od autoputa) sa Dorothy. Numera razvaljuje iako je stara skoro pedesetpet
godina. Da li je i ovde Slash želeo da se nadigrava sa Claptonom, ne znam, ali ju je
svakako savremenije obradio. Žestoka rok numera, kao da zaista putujete
autoputem velikim brzinama. Razvejana solo gitara i sjajni vokal fantastično se
prožimaju.
Iggy Pop je otpevao Awful Dream (Grozni Snovi), laganim, da ne kažem
tromim, vokalom, ali baš onako kako i treba da isti leži u pomenutoj numeri. Spora
stvar, solo tiho putuje kroz oblake, a opori, sivi, sumorni, glas Iggy Popa daje mu
neku osobenu čvrstinu. Paul Rodgers sigurno nije rodjen pod lošim znakom ali je
sjajno opevao Born Under a Bad Sign. Istu je prvi izveo 1967. godine Albert King,
a napisali su je William Bell i Booker Jones. Borba večitog bega sa dna upakovana
je u sjajnu petominutnu rapsodiju bluz gitare, opet na Slashov prepoznatljiv način.
Siguran sam da nema osobe, a da prati uopšte bilo kakva dešavanja u pop
rok muzici, koja nije čula Papa Was a Rolling Stones, klasiku rok poezije i
muzičkog stvaralaštva Bareta Stronga i Normana Whitfielda. Težak razgovor
majke i sina, prati Slashova gitara na izuzetnu vokalnu izvedbu Demi Lovato. U
osmominutnom nastupu jednog od najpoznatijih klasika koji su mnogi pop rok
izvodjači svojevremeno obradjivali počev od Temptationsa pa na dalje, i tako
punih pedesetdve godine.
Killing Floor sa Brianom Johnsonom, numera Chestera Burnetta poznatijeg
kao Howlin Wolf (1910. – 1976.) predstavlja standard bluza, mnogi su je izvodili,
uključujući Hendriksa i Led Zeppelin, stvarajući malu virtuoznost u tih četiri
minuta lako prepoznatljive numere. Svoju priliku iskoristio je i Slash ugodno
pokazujući zašto spada u red jednog od najboljih gitarista rok muzike. Naravno, tu
je i Brian Johnson koji ga je sjajno podržao i to kroz niži registar glasa. Nešto
drugačije nego kada nastupa sa AC/DC. Living for the City (Živeti za grad) sa
Tash Nealom je naredna numera na albumu. Poznati song Stevie Wondera koja
govori o težnji mladića koji odrasta u izuzetno teškim uslovima a ima jaku želju da
ode u grad i tamo se okuša. Primesa fankija u umerenoj ritmici, ostavlja mogućnost
Slashu da se poigra sa gitarskim solo efektima i isti razvuče na gotovo sedam
minuta efektivne svirke. Pored vokala u numeri definitivno preovladjuje gitara.
Ipak, ovde ima dosta i klavijaturskih efekata na onom nivou koji dozvoljava
jednom rokeru da se razmahne i uzdigne u stilu kontrolisane oluje.
Stormy Monday (Olujni ponedeljak) je pretposlednja numera na albumu.
Vokalna interpretacija je pripala Beth Hart. Teško opisivi bluz, prepun
svakodnevnog jadikovanja, molitvi i slično. U osam minuta ljudskog bola solo
gitara pokušava izvući sav nagomilani jed iz duše, sa odličnim, ali zaista odličnim,
vokalima, tako razvučenih na talase solo gitare, kao da zajedno udišu isti vazduh,
tiho suze rone, dok Svevišnjem molitve šalju. Numera je inače Walkerova,
odnosno prvi su je izveli još 1974. godine The Alman Brothers Band. Fascinantna
numera uradjena u pravom, klasičnom bluz maniru. Svirački nenadmašiva.
Album zatvara instrumentalna Metal Chestmunt (Metalni sanduk). to je
jedina numera koju je napisao Slash, odsvirao po svojoj volji, onako bahatno i
raskalašno kako samo on ume, a da to, u drugu ruku, fino i nežno zvuči. Solo
reljefi su više vidljivi no u prethodnim numerama i to u samo par minuta.
Ako je Slash na ovom odabiru numera želeo da se iskaže kao savremeni
gitarista širokog spektra rokenrol znanja, utisak je da je uspeo u tome. Nesporno je
da je podržan od svih učesnika na albumu, pogotovo poznatih vokala, ali i ostalih
koji su doprineli da ovo bude jedno uspešno ostvarenje. Tu su Johnny Griparic na
bas gitari, zatim Teddy Andreadis za klavijaturama i Michael Jermon za bubnjevima.
Odabir numera je takodje učinio svoje, tako da je omaž nekim numerama
starih i preko pedeset godina, u novom ruhu, dao drugačiji sjaj. Možda baš onakav
kako ga Slash vidi, oseća i prenosi na druge. Ne sme se zaboraviti da ima sasvim
dovoljan broj godina koji ga svrstava ne samo u iskusne muzičare, već i u one koji
su ostavili duboki identitet u rokenrol postojanju. A ta ozbiljnost, ogleda se i u
izboru numera koje, pre svega voli, ali i može da na svoj način doprinese nekakvoj
novoj verziji, a da opet ista bude lako prepoznatljiva. Standardi bluza i roka
odsvirani su na Slashov način, raznobojno, oštro, nepretenciozno, ali opet blisko
svakom poznavaocu rokenrol istorije. Zato i ne čudi što se album Orgy of the
Damned našao i na prvom mestu bluz albuma u Sjedinjenim Državama. Produkciju
je odlično uradio Mike Clink, jednostavno sve što treba da se čuje tu je, a vama
treba samo malo pažnje, jer u ovo vreme brzina i ljudske umne tromosti,
sedamdeset minuta slušanja muzike nije ni malo. No to, verujem, za vrsne
ljubitelje rok muzike neće predstavljati problem.
Miodrag Marković
