Смртна казна у Србији је примењивана од настанка модерне државе 1804. до 2002. године, када је (26. фебруара) законом укинута.
Последње погубљење, стрељањем, извршено је 14. фебруара 1992, а последње смртне пресуде су изречене 2003. године.
Србија је обавезана следећим међународним конвенцијама које забрањују смртну казну (датуми ратификације наведени су у заградама): Други факултативни протокол уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима (6. септембар 2003) и Протоколи бр. 6 и 13 уз Европску конвенцију о људским правима (3. март 2004). Према чл. 24 важећег Устава (2006): „Људски живот је неприкосновен. У Републици Србији нема смртне казне“.
У првим деценијама 19. века, смртна казна у Србији је примењивана веома често, и то за најразличитија кривична дела: убиство, крађу, политичке деликте, чедоморство, па чак и за „смешеније“ (ванбрачни полни однос).
До 1858. године, коришћени су различити начини погубљења: стрељање, вешање, ломљење точком, „мртва шиба“ и декапитација, а у почетку је било и набијања на колац. До 1842, за убице је била прописана „еквивалентна“ смртна казна, што значи да је убица имао бити убијен на исти начин (па и истим оружјем) на који је била убијена жртва.
Поред тога, тела погубљених су скоро увек јавно излагана на точку на одређено време или „до потпуног распаденија“. 1858. године су укинути сви начини погубљења осим стрељања, а тела погубљених више нису јавно излагана
По првом Кривичном законику Србије, који је донет 1860. године, смртна казна се извршава јавно, стрељањем, а тело погубљеног се одмах укопава у земљу на месту извршења смртне казне.
Тај Законик је прописао смртну казну за 16 кривичних дела: различите облике убиства и разбојништва са смртном последицом, као и за велеиздају. Али, већ 1863. године је смртна казна поново прописана за крађу и још нека кривична дела.
Смртна казна за крађу је укинута тек 1902. године. Од 1905. године смртне казне у Београду више нису извршаване јавно, него на скровитим местима без присуства публике, али су у другим градовима и селима извршења и даље остала јавна и присуствовале су им хиљаде посматрача.
Редовне статистике о смртним казнама почеле су да се воде тек 1889. године. Пре тога, тачни подаци постоје само за поједине године. На пример: 1844. године осуђено је 62 (погубљено 50), 1857 – 87 (10), 1868 – 64 (36) а 1887 – 34 (23). У 1883. години, када се збила Тимочка буна, изречено је 117, а извршено 47 смртних пресуда, углавном над побуњеницима. Према званичним статистикама, од 1889. до 1914. у Србији је осуђено на смрт 600 лица, а погубљено њих 344.
Када је, 1918. године, створена Краљевина СХС, у разним деловима нове државе на снази су остали разни правни системи. У северозападним покрајинама (Босна и Херцеговина, Хрватска, Славонија, Далмација, Словенија и Војводина), смртна казна је извршавана вешањем у ограђеном простору уз ограничено присуство јавности. У остатку земље (Србија, Косово, Црна Гора и Македонија), једини законски начин извршења је и даље било стрељање на јавном месту. Када је, 1929. године, донет јединствен Кривични законик за целу земљу, као једини начин погубљења прописано је вешање. Изузетак су биле смртне пресуде војних судова, које су извршаване стрељањем.
Смртне казне су изрицане највише за убиство и разбојништво са смртном последицом, али и за тероризам. Као терористи су кажњавани комунисти и хрватски, македонски и косовски сепаратисти. Према званичним статистикама, од 1920. до 1940. у Србији је изречено 459, а извршене су 232 смртне пресуде, што даје годишњи просек од 22 пресуде и 11 погубљења. (У целој Југославији су у истом периоду изречене 904, а извршена 291 смртна пресуда, тј. у просеку 43 пресуде и 14 погубљења годишње.)
Смртну казну вешањем су извршавали државни џелати (крвници): Алојз Сајфрид (1918—1922), Флоријан Маузнер (1922-1928) и Карло Драгутин Харт (1928-1941).
У првим годинама после Другог светског рата, смртне казне су у великом броју свакодневно изрицане колаборационистима и ратним злочинцима, али и „народним непријатељима“, тј. свима онима који су се противили новом комунистичком режиму.
Тачних и поузданих података нема, али је од 1944. до 1951. у целој Југославији вероватно изречено око 10.000 смртних пресуда, од којих је већина извршена. У Србији је сигурно било неколико хиљада осуђених на смрт и погубљених. Поред политичких кривичних дела, смртна казна је изрицана и за имовински криминалитет – крађе и проневере државне имовине и, најзад, за класичан криминалитет (убиства и разбојништва). До 1959. године, смртне казне су извршаване стрељањем или вешањем, према одлуци суда, с тим што се вешање сматрало за тежи облик и мање је коришћено. После 1950. године, број смртних казни значајно опада. Према званичним статистичким подацима, од 1950. до 1958. године у Југославији је смртних пресуда било 229 (око 29 годишње), а у Србији 122 (око 15). Не постоје званични подаци о погубљењима, али се може претпоставити да је од свих изречених смртних казни извршено око две трећине.
Реформа од 1959. године битно је ублажила строгост кривичног законодавства. Смањен је број капиталних кривичних дела и укинута је смртна казна за имовински криминалитет. Укинуто је извршење смртне казне вешањем, па је једини законски начин погубљења остало стрељање, које врши вод од осам полицајаца (од којих половина имају пушке с бојевом муницијом, а половина са ћорцима), без присуства јавности. Од 1959. до 1991. године, број изречених смртних казни у Југославији пада на две до три годишње, а у Србији на две. (Више од 70% свих смртних казни изречених у Југославији отпада на Србију.)
У Србији, која је од 1992. године била део Савезне Републике Југославије, судови су од 1991. до 2002. изрекли 19 смртних казни, од којих ниједна није извршена. 14. фебруара 1992. у Сомбору је стрељан Јохан Дроздек, осуђен на смрт 1988. године због силовања шестогодишње девојчице.
Песник Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847) написао је 1826. године кнезу Милошу Обреновићу једно писмо, у коме га је саветовао да укине смртну казну. Стицајем прилика, Кнез никада није примио Милутиновићево писмо, и тако од овог пројекта није било ништа. Приликом израде нацрта Кривичног законика 1858. године, професор права и судија Јован Филиповић (1819–1876) предложио је укидање смртне казне, тврдећи да је она противна тадашњем српском Уставу. Комисија за израду нацрта није прихватила овај предлог. Јануара 1881, у Народној скупштини су посланици Народне радикалне странке поднели два предлога о потпуном укидању смртне казне, али они нису прихваћени.
Сличан предлог, али ограничен на укидање смртне казне само за политичке кривице, поднет је Народној скупштини и 1887. године. Приликом доношења новог Устава 1888. године вођена је расправа о смртној казни, али предлог да се она укине није добио већину у Уставотворном одбору. Расправа о укидању смртне казне вођена је у Народној скупштини и 1906. године, с истим резултатом. Том приликом се за аболицију залагао и тадашњи министар правде Миленко Веснић. Када је 1921. године доношен Устав за новостворену Југославију, странке левице (комунисти и републиканци), као и неке мање странке из Словеније и Хрватске, залагале су се, безуспешно, за укидање смртне казне. Организације жена Југославије, на челу с Народним женским савезом, тражиле су 1926. године укидање смртне казне „како над женама тако и над људима“. Марксистички теоретичари, окупљени око часописа Праxис, 1963. године предлажу укидање смртне казне.
Београдски адвокат Срђа Поповић упутио је 1980. године југословенским властима петицију с предлогом да се смртна казна укине. Године 1981. је у Београду основано Друштво за борбу против смртне казне, али су га власти забраниле. Године 1983. је више од хиљаду грађана Југославије, највећим делом из Словеније, потписало петицију парламенту са захтевом да се смртна казна укине.
Устав СР Југославије (која се састојала само од Србије и Црне Горе) од 26. априла 1992. укинуо је смртну казну за кривична дела прописана савезним законима (геноцид, ратни злочини, политички и војни деликти и др.), али су федералне јединице задржале право да прописују смртну казну за дела из своје надлежности (убиство и разбојништво).
Коначна аболиција, 2002
Народна скупштина Србије је 26. фебруара 2002. изменила Кривични законик тако што је из њега избрисала смртну казну. Као што је истицано у парламентарној дебати, главни мотив за ову аболицију било је придруживање тадашње СР Југославије Савету Европе.
Јавно мишљење
Уочи укидања смртне казне, ујесен 2001. године, једно истраживање ставова о смртној казни, спроведено на репрезентативном узроку од 926 грађана Србије, показало је да су испитаници потпуно равномерно на оне који подржавају смртну казну (43%) и оне који су за њено укидање (43%). Преосталих 14 процената су били неодлучни. Од 2007, сваке године се спроводи истраживање јавног мњења на стандардном узорку од око 1.000 грађана, са у основи истим резултатима. Испитаници су равномерно подељени, с тим што се мала већина (од два–три процента) једне године изјашњава за смртну казну, а друге против ње, као на клацкалици.
еспресо.рс/Wикипедија
