Uveliko se reklamira koncert zagrebačkog pop sastava Srebrna
Krila koji bi trebao da se održi početkom aprila u Beogradu. Na mojoj
omiljenoj rok stanici, koja se po potrebi Javnog servisa pretvara
isključivo u muzički radio, istu je zareklamiralo kao turneju Sreo sam
ljubav iz prve pjesme. To je inače treći album, onih pravih Krila,
objavljen tačno pre 45 godina. Isti onaj album koji je zauzdao Bijelo
Dugme i Bitangu i Princezu. Iz komercijalnih razloga primat su dobili
momci iz Zagreba, a ne iz Sarajeva. Bitanga i Princeza album je koji je
pre par godina ponovo ugledao svetlost muzičkih prodavnica, u nešto
drugačijem izdanju, da ne kažem originalnijem.
Za Krila i Vladu
Kalembera teško sećanje se mora vraćati. No, ima nas i što pamtimo.
Prvi album Krila je bio sasvim simpatično uradjen, drugi je malo čak i
naginjao roku, no tu su bili Balašević i Dedić da svojom muzikom i
tekstovima daju željeno ojačanje, sve drugo je radio veliki mag Đorđe
Novković. Ipak, treći album je bio, najblaže rečeno, neinteresantan i vidi
se da je na ime uradjen i doradjen. Jednom rečju, loš. Medjutim,
zanimljivo je odradjena naslovna numera.
Saša Eraković je napisao tekst o jednoj Ani koju je sreo u nekom
malom mestu u Sremu, posle ko zna koliko godina. Medjutim,
ispostavilo se, bar u pesmi, da Ana nije kao prije. Simpatična balada
koja se hukom vetra ravničarske zimske idile, svršava u jedan tihi
ljubavni lelek. Ne mogu da se setim kada sam istu poslednji put čuo, a
pogotovo kada sam je pustio na gramofon, ali svaki ton, svaku reč
pamtim. Eto, jednostavno urezala se u memoriju… Nije problem što se
Ana promenila, što nije kao pre, onako kako ju je tekstopisac zamišljao,
problem nastaje onda kada se Ana pretvori u neku drugu osobu i kada
ista postane i opstane, posle mnogo godina, onakva kakva je bila u
trenucima upoznavanja, čak i bolja. Kada vreme jednostavno zaćuti u
samo par minuta.
U životu nisam zajahao konja, a evo proći će mi i život, a da
nemam volje da se stavim u sedlo i bar na trenutak osetim moć
negdašnjih heroja, vitezova, i šta ti sve znam. Što reče jedan moj
poznanik sa fakulteta, a koji sada drma po montenegrovom pravosudju,
konji i junaci, to je bilo vreme… Ni to me nikada nije privlačilo, kao
Bogomdani praktični tip, uvek sam se trudio da pripadam sadašnjosti.
Kao i sada.
U jednom šumadijskom gradu, onako usput, svratili smo sa
malenim dečkićem u nekakav park u kome je bio ogradjen deo za konje,
mada ono park treba shvatiti više no uslovno. Cilj mi je bio, kada smo
već tu, da mališan barem malo sedne na osedlanog ponija i sebi skine tu
dozu straha. Objašnjavao sam mu da ako misli da i dalje igra igrice na
plejstejšnu i mobilnom telefonu, mora osetiti i čari prave prirode, u
suprotnom, bojim se da će mu takvo zatupljivanje postati prošlost. Bio
je uporan. Već sam pomislio da odustanemo, ali me preneo glas jedne
sredovečne gospodje koja smirenim glasom rače kako je lepo družiti se
sa konjima i kako ona sa malenom devojčicom često dolazi ovamo i
istima posvećuje pažnju. Ponovo sam dečačića zamolio da se zajedno sa
devojčicom popne na ponija i obiđe neki krug, kako je on bio na granici
rastrzanog plača, već sam želeo da odustanem kada sam začuo isti glas
koji je, onako pomirljivo, rekao da je mali isti ja, a da je sličnost
frapantna. To naravno nije ni malo odgovaralo istini, mali ni promil nije
ličio na mene, karakter istog je više nego upitan, ali je meni sada žena
privukla pažnju. Pogledao sam je pravo u zelene oči, bila je otprilike
mojih godina, daleko od bilo kakve mladosti. Ćutao sam i dalje, ništa
nije ukazivalo na moje poznanstvo sa pomenutom osobom, ni pokreti,
ni glas, ništa… Onda mi je pogled skliznuo na mladež na bradi. Bože, taj
mladež bih prepoznao u milion istih. Nebeski beleg ispod leve usne
vratio me je decenije unazad, u neko mnogo, mnogo, bezbrižnije
vreme. Da, ipak je sve lako kada si mlad. Tada je kroz mene proleteo
mlaznjak, sravnio mozak sa kolenima i u sekundi ostavio pustoš. U tom
trenutku nisam znao, to ću tek kasnije saznati, da tako nešto ostavlja
samo tzv. Zvučni top. Možda su nekakvi likovi vežbali u okolini, pa sam
ispao kolaterarna šteta. Dok se mališan spremao da zarida i sidje sa
ponija, onako ljutit sam mu obrusio da ćuti i da jaše. Poslušao je iz prve.
Ne zna se ko je više u strahu bio, on ili ja. Svako iz svojih razloga.
Teškim ćutanjem nisam želeo da se odam ni na koji način. Tolika
blizina me je sahranjivala milimetar po milimetar. Preleteo sam
pogledom po osobi do mene. U tom momentu brži skener nije postojao
na ovoj planeti. Tih par minuta dok maleni, ni sa čim izazvan, poni
obidje krug, meni je bio teška katarakta na očima. Nije bila zima kao u
gore pomenutoj pesmi, bio je prekrasan prolećni dan, a ja sam bio
okupan u hladnom znoju. Da nestanem nisam imao gde, da prozborim
bilo šta nisam imao snage. Jednostavno, Moja Ana zaista nije bila kao
pre, bila je mnogo bolja. I tu stavljam tačku.
Sa pomenutog albuma Krila svakako pamtite i Razglednicu Iz
Provincije, te tu se sećanje na isti i završava. Vlado Kalember, Dado
Jelavić, Duško Mandić i Adi Karaselimović, potpomognuti sa Mustafom
Ismailovskim – Mucom na klavijaturama, u jeku svoje popularnosti
objavili su album, koji, sem po izuzetnom kvalitetu omota i papira, te
par navedenih pesmica, predstavlja lagani zalazak benda. Sve nakon
toga više nije bilo to što je grupu krasilo s početka karijere. Sladunjavi
bend koji je imao svoje bleštave momente, tonuo je u muzičku tminu.
Naravno da me radno okruženje pita da li u mojim tekstovima ima
istine, ili puštam sebi na maštu i volju, uvek odgovaram da u istima ima
dodirnih tačaka. Vremenom ni to nije dovoljno, te sada pitaju, a koliko
dodirnih tačaka ima…
Miodrag Marković
