Често се може чути да запосленима послодавци не плаћају доприносе, што узрокује многе проблеме у остваривању права из социјалног осигурања. Стога се ту јављају питања као што су – шта заправо представљају доприноси, шта се њиховим редовним плаћањем обезбеђује и које механизме заштите права је могуће користити ако послодавац доприносе не измирује, и многа друга.
Средства доприноса за обавезно социјално осигурање су јавни приход, под контролом и на располагању организација за обавезно социјално осигурање – Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање (РФПиО), Републичког фонда за здравствено осигурање (РФЗО) и Националне службе за запошљавање (НСЗ). Закон је предвидео да ради социјалне сигурности радно ангажованих лица, послодавац има обавезу уплате доприноса, чиме се на рачунима јавних прихода стварају средства којима се финансира остваривање права из социјалног осигурања-право на лечење, на пензију, новчане накнаде за незапослена лица и друго.
Доприноси се уплаћују за све радно ангажоване, а права остварују само осигураници код којих наступи неки од социјалних ризика. На овај начин се обезбеђује здравствена заштита и материјална давања у случају настанка болести, старости, инвалидности, смрти и незапослености. Законом о доприносима за обавезно социјално о сигурање прописано је ко је све дужан да плаћа доприносе, као и начин обрачунавања и плаћања доприноса.
Последице неплаћања доприноса
Прва очигледна последица која наступа неплаћањем доприноса јесте немогућност остваривања права на здравствену заштиту. Наиме, права из обавезног здравственог осигурања остварују се на основу оверене исправе о осигурању (здравствене књижице), а оверу исправе о осигурању врши матична филијала РФЗО на основу доказа да је уплаћен доспели допринос.
„Уколико послодавац не плаћа доприносе, здравствена књижица запосленог и чланова његове породице који су здравствено осигурани преко њега, неће бити оверена и запослени и његова породица неће имати право на бесплатну здравствену заштиту. У том случају право на здравствену заштиту може да се користи бесплатно само у случају следећих услуга: хитне медицинске помоћи; циљаних превентивних прегледа – скрининга, вакцинације и палијативног збрињавања. Што се тиче категорија становништва који уживају посебну заштиту, то се односи једино на труднице, породиље до годину дана старости детета, као и лица млађа од 18 година живота, којима је посебним законом признато право на бесплатно лечење то јест пуну здравствену заштиту чак и ако им здравствена књижица није оверена због неплаћања доприноса“, објашњава за Бизнис.рс правник Инфостуда, Милан Предојевић.
Kако он каже, сви остали трпе последице јер закон предвиђа да осигурано лице за које нису уплаћени доприноси, а користи здравствену заштиту, сноси трошкове те здравствене заштите из својих средстава, с тим да има право на рефундацију тих трошкова од послодавца који је све проузроковао неплаћањем доприноса.
„Додуше, закон прописује да уколико обвезник уплате доприноса није извршио уплату, осигурано лице има право на накнаду плаћених трошкова за пружену здравствену заштиту од послодавца, али тиме положај запосленог није много поправљен. Према томе, уколико неко дође у ситуацију да мора да плати здравствену заштиту зато што му послодавац не плаћа доприносе, има по закону право да захтева од послодавца накнаду плаћене здравствене заштите. Уколико послодавац трошкове не измири, може се поднети тужба суду ради накнаде штете“, истиче наш саговорник.
Друго, поступак за остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања покреће се код РФПиО, који по службеној дужности води евиденцију о оствареном пензијском стажу. С обзиром на наведено, пензиони стаж се може проверити у филијали РФПиО одласком на шалтер или путем сајта РФПиО.
„Сви грађани који имају пријаву на обавезно социјално осигурање и важећу личну карту могу електронски да провере да ли им послодавци плаћају доприносе за пензијско осигурање. На основу личне карте добија се ПИН број у филијалама, па након тога провера стажа може се вршити на сајту РФПиО. Услуга је бесплатна и може се реализовати без ограничења. У случају да се провером података у бази РФПиО утврди да није евидентирано да је послодавац платио доспеле доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, потребно је предузети неколико корака“, нагласио је Предојевић.
Пре свега је потребно проверити да ли се ради о грешци, јер је, рецимо, могуће да послодавац за одређену годину није поднео М-4 образац, иако је платио доприносе. Послодавци су закључно са 31. децембром 2018. године имали обавезу да за сваку годину, до краја априла наредне године, поднесу овај образац, који је садржавао податке о плаћеном доприносима. Уколико то није био случај, РФПиО није имао унет податак да је стаж плаћен, иако заправо јесте било све измирено у погледу доспелих доприноса.
„Од 1. јануара 2019. године РФПиО по службеној дужности преузима ове податке од других државних органа и послодавац више нема обавезу предаје М-4 обрасца. Уколико послодавац више не постоји, платио је доприносе, а није предао М-4 образац, код филијале РФПиО се може покренути управни поступак у којем се може доказати да је све плаћено, што је суштински најважније, на пример доставом података/уверења из Пореске управе“, навео је адвокат сајта за запошљавање Инфостуд.
Додао је да, уколико није реч о грешци, потребно је упозорити на време послодавца да испуни своју законску обавезу, јер иста не застарева, односно потраживање уплате доприноса за социјално осигурање не може да застари и послодавац не може да избегне ову обавезу временом.
„Уколико и поред упозорења послодавац не плати доприносе, потребно је поднети пријаву Пореској управи, која може да покрене поступак принудне наплате доприноса. Такође, могуће је обратити се и Инспекцији за рад Министарства рада. Ова институција има овлашћење да покрене прекршајни поступак против послодавца који не плаћа доприносе и послодавац може по одлуци прекршајног суда да плати и казну за почињени прекршај, што би му био додатни финансијски терет поред обавезе плаћања доприноса. Уколико ништа од наведеног не да резултат, преостаје подношење тужбеног захтева суду“, нагласио је Предојевић.
Наплата неплаћених доприноса
Неплаћени доприноси као предмет самосталног тужбеног захтева представљају једно од спорних питања у судској пракси, услед различитог става две највише судске инстанце. Врховни касациони суд на седници Грађанског одељења од 23. марта 2010. године доноси закључак да одлучивање о самосталном тужбеном захтеву који се односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања не спада у надлежност суда опште надлежности, јер се не ради о спору за који је предвиђено да се решава у складу са правилима Закона о парничном поступку.
„Суд међутим истовремено наводи да када се тужбени захтев односи на исплату зараде, накнаде зараде и накнаде штете због изгубљене зараде уз обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, тада јесте надлежан суд, и то основни суд. Став о ненадлежности суда заснован је на чињеници да су средства доприноса јавни приход према Закону о доприносима за обавезно социјално осигурање, а да је Законом о пореском поступку и пореској администрацији уређен поступак утврђивања наплате и контроле јавних прихода и да се порески поступак спроводи по одредбама закона којим се уређује општи управни поступак“, истиче наш саговорник.
Уставни суд, с друге стране, донео је Одлуку 21. фебруара 2013. године, у којој се констатује да су доприноси које је послодавац у обавези да обрачуна и уплати у корист запосленог, саставни део зараде. Закон о раду и Закон о платама државних службеника и намештеника говоре о „доприносима који се плаћају из зараде“.
„Уставни суд истиче да је имао у виду да су средства од доприноса јавни приход. Међутим, због обавезе послодавца да доприносе у корист запосленог уплати истовремено са исплатом зараде, односно накнаде зараде, те због чињенице да и закон доприносе дефинише као саставни део плате, Уставни суд не прихвата тезу да се у погледу доприноса које послодавац није на време уплатио, запослени једино може обратити органу управе“, наводи адвокат Инфостуда.
Став Уставног суда је да је основни суд надлежан да поступа и у случајевима када је предмет спора (тужбеног захтева) искључиво обавезивање послодавца на уплату неуплаћених доприноса за обавезно социјално осигурање. Уставни суд се даље позива на начело „ко може више, може и мање“, односно да надлежност да поступа по тужбама за исплату зарада утолико више обавезује суд да поступа и по тужбама које за предмет имају само обавезу уплате доприноса, као саставног дела зараде.
„Имајући у виду да је овлашћење Уставног суда да реши сукоб надлежности између судске власти с једне стране и органа управе са друге стране, реално је очекивати да превлада став ове високе судске инстанце и да свако лице којем послодавац није уз зараду уплатио припадајуће доприносе, може самосталном тужбом суду да оствари своје право и обавеже послодавца пресудом да испуни законску обавезу уплате доприноса за социјално осигурање. На овај начин могуће је чак доказивати и да сте „радом на црно“ стекли одређене године пензијског стажа које је послодавац дужан накнадно да исплати“, објашњава Предојевић.
С обзиром на тешкоће у доказивању да сте годинама бли у радном односу, радили и примали плату, али да послодавац није платио доприносе, наш саговорник каже да је боља опција док траје радни однос пријавити све Инспекцији за рад.
„Инспектор би по пријави изашао на лице места и утврдио да постоји рад без уговора и без пријаве на социјално осигурање, након чега би послодавца решењем обавезао да потпише са запосленим уговор о раду на неодређено време и поднесе законом прописану пријаву. Против одговорног лица у фирми се подноси и прекршајна пријава због рада на црно. У сваком случају, Инспектор за рад може поднети прекршајну пријаву против послодавца, али нема овлашћења да наложи исплату зарада и доприноса. Потраживања зарада и доприноса се могу остварити једино у судском поступку“, напомиње Предојевић.
Изазови са условима за пензију
Многи запослени тек када наврше године живота за одлазак у пензију и поднесу захтев филијали РФПиО схвате да имају проблем са стажом, односно да им за одлазак у пензију недостаје стаж осигурања за године у којима су радили и били у уверењу да стичу пензиони стаж уплатама доприноса од стране послодавца.
„Практично, иако је у радној књижици уписан сав радни стаж, а послодавац није редовно уплаћивао пензијски допринос за све године радног стажа, пензија се не може остварити, или се не може остварити пун износ пензије који би по закону припао, да је сав пензијски стаж уплаћен. У наведеном случају, радници са “рупама у стажу” ипак имају могућност да остваре право на пензију. Они могу сами да уплате недостајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период када су били у радном односу и имали пријаву на социјално осигурање, а послодавац доприносе није платио. То је могуће урадити само када пензијски стаж који се попуњава уплатом представља услов без кога не би било пензије“, истиче правник Инфостуда.
Дакле једино у случају да без уплате “рупа у стажу” није испуњен услов за пензију, допуштена је накнадно плаћање доприноса од стране подносиоца захтева за пензију. Према томе, није могуће уплатити рецимо период од неколико година које су одрађене, а за које послодавац није платио доприносе, ако неко и без тих година пензијског стажа испуњава услов за пензију.
„За недостајући период у смислу испуњавања услова за пензију, када осигураник сам плаћа доприносе које није уплатио послодавац, увек се рачуна најнижа пензијска основица. Држава је у више наврата законом и подзаконским актима повезивала стаж радницима којима нису уплаћени доприноси, на тај начин да је држава платила доприносе, а уместо РФПиО ступила у улогу повериоцима према послодавцима дужницима. Могуће је да ће и у наредном период држава на сличан начин решавати проблем “рупа у стажу”, али се на то не треба са сигурношћу ослањати, већ је потребно на време предузимати законске кораке, које смо већ описали у претходном делу текста, у правцу обавезивања послодавца да плати доприносе“, наводи Предојевић.
Сва новчана потраживања из радног односа застаревају у року од три године од дана настанка обавезе, сем потраживања уплате доприноса за социјално осигурање. Дакле правила застаревања на утврђивање, наплату и повраћај, не примењују се и на доприносе за обавезно социјално осигурање.
„Уколико фирма одлази у стечај, такође треба брзо реаговати и пријавити потраживање доприноса у стечајном поступку, јер се ова дуговања проистекла из радног односа приоритетно наплаћују од фирме – дужника који је запао у финансијски проблем. Нажалост, ако послодавац који није платио доприносе више не постоји, практично не можете да предузмете ништа, јер не постоји дужник кога бисте правним средствима приморали да плати обавезу. Пошто је дужник престао да постоји, више није могуће наплатити доприносе, осим уколико не постоји правни следбеник пропалог предузећа, односно фирма која је преузела сва права и обавезе бившег послодавца“, констатује наш саговорник.
Извор Бизнис.рс
