Ипак, истоветности можда нема на први поглед, али она је немала, јер се у вери не може посматрати тако буквално. Физички се одмара, али духовно се обнавља.
– Можда ради машина, али ми смо иницијатори – објашњава језгровито протојереј Александар Средојевић додајући да је Бог увек присутан.
Стога, није у питању пуко одмарање руку, већ и време посвећено Богу и молитви. Појашњава то и кроз пример вечите проблематике еутаназије и преузимања односно сваљивања одговорности:
– Пријатељ је довео доктору болесну мајку и каже му: „Дај јој неки лек да прекрати патње“. Лекар му одговара: „Ја ћу да спремим, али ти да га даш својом руком“.
Пријатељ је у том моменту одустао.
– Не треба радити физичке послове. На светог пророка Јована или Николу, на пример, не треба физички на земљи делати, него за душу. Походити храмове, капеле, а такође, посебно када су постови, али и ван постова, добра дела чинити. Нарочито за напуштене, заборављене и угрожене. Пожељно је када је црвено слово да се не укључује веш-машина, не чисти стан, не ору њиве, не сеју. Тај дан треба посветити души својој. Седми дан посветити Богу своме. То је веома важно и опомиње нас на пролазност, из земљаског у небески свет – напомиње отац Средојевић.
Kување и прање судова је дозвољено. Постоје неодложни послови, а битни су и мотиви човека.
– Не треба радити уобичајене послове у њиви. Али, ако пољопривредници жању да не наиђе градоносни облак, могу то да чине у Име Божије. Kада се -заврши, оду у манастире, па део тог прихода дају сиротињи као знак захвалности Богу и благородности. Постоји и разлика у раду: криминалца који покраде поштеног човека, узме ташну и новчаник и лекара који оперише неког и на црвено слово и спаси му живот. Важна је врста посла, да ли се помаже и добро чини – каже отац Средојевић.
Он наглашава да није проблем у нераду неког народа него у благородности:
– Ако 11 људи дође да се моли за опоравак вољене особе у болници, само десети дође да се захвали. И духовно треба да се излечи, не само физички, што је потребно данас народу који је много мука прошао.
Овакав вид има и дубоко историјско и егзистенцијално значење за православни српски народ.
– Црвено слово јесте знак поштовања црвене Христове крви, она је боја тријумфа победе добра над злом, истине над неистином, хришћанства над паганством… Оно нас опомиње као црвено светло на семафору. Тим данима посебно се прославља васкрс Христа, али и остали светитељи, веома заслужни за православну веру. Православље је вековима уназад Србима који су били под влашћу других народа помогло да очувају свој идентитет. Да нису Свети Сава, Бранковићи, Петровићи, па Kарађорђевићи чували нашу веру, нас не би било – наводи отац Средојевић.
Подсетимо, сутра славимо Светог Василија Острошког. На овај велики празник и црвено слово у црквеном календару не обављају се никакви пагански обичаји нити ритуали. На празник Светог Василија једино што треба да урадите јесте да се искрено помолите чудотворцу – верује се да ће свака искрена жеља из дубине срца бити испуњена.
