Српска православна црква и њени верници сутра, 24. новембра обележавају празник Светог краља Стефана Дечанског, односно Мратиндан.
Син краља Милутина и отац цара Душана је по наређењу оца био ослепљен. При ослепљењу, легенда каже, јавио му се Свети Никола у храму на Овчем пољу и показао му његове очи рекавши: Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу тих их вратити.
Пет година је провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља, а својом мудрошћу, подвигом, кроткошћу, благочешћем, тпељивошћу и благодушноћу Стефан је придобио не само све монахе него и цео Цариград. Након пет година поново му се јавио Свети Никола рекавши му: Дошао сам да испуним своје обећање. Након тога, легенда каже, Стефан је прогледао и у част овог светитеља подигао храм Дечански, једно од дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа.
Свети краљ Стефан са светим Савом и светим кнезом Лазаром чини тријаду “светости, благородства и самопожртвовања” које је народ српски дао. Као мученик проживео је свој земни век и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно служио. Дан Светог мученика Стефана Дечанског црно је слово у календару српске православне цркве. Заветни је дан за све оне који болују од очних болести. У народу постоји изрека: „Свети Мрата, снег за врата“, којом је означен почетак зимског, хладног и снежног периода године. У народу, нарочито источној Србији, постоје интересантни обичаји повезани с овим празником, који, како тврде етнолози, потичу из паганских времена.
По једном, на Мратиндан су Стари Словени славили култ вука који је истовремено моћан противник и заштитник од демона.
Тако је настало веровање да 24. новембра Свети Мрата сазива све вукове и одређује им колико оваца од којег домаћина смеју да поједу те зиме тако да никоме не нанесу превелику штету.
Сутра се завршава период Вучијих дана, који су почели на Ђурђиц.
У овим данима ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Кројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове. Код старијих људи постоји веровање да, уколико Мратиндан падне у магловито време, зима ће бити променљива. У случају ведрог дана, зима ће бити мразовита и љута.
На дан када славимо Светог краља Стефана Дечанског, наш народ користи чудно име за тај велики празник. Разлог за то је један светац из западне Европе. Искривљавањем његовог имена Мартин добили смо Мратиндан.
У питању је Свети Мартин, а тај немачки светац је познат међу Србима зато што су његов култ највероватније донели немачки рудари који су долазили у немањићку Србију као радна снага.
Свети Мартин Турски (по граду Туру у Француској) је рођен у Панонији, у Штајерској. Отац му је био римски официр, тако да се и Мартин против своје воље спремао за војничку службу.
Након једно необичног догађаја када је просјаку дао свој војнички огртач јавио му се у сну Исус Христос. Мартин је напустио војну службу након тога, крстио се и постао хришћанин. Убрзо затим се замонашио у епархији светог Иларија Поатијског, и тамо проводио живот пун хришћанских подвига. Против његове воље постављен је за епископа у граду Туру. Радио је предано у турској епархији и водио тешку борбу са незнабошцима и јеретицима аријанцима. Свети Мартин је умро 397. године.
До 16. века и грегоријанске реформе, Православна и Римокатоличка црква користиле су заједнички, јулијански календар.
По јулијанском календару, дан Св. Мартина био је 11. новембра, што упућује да је овај култ био јак и међу Србима, јер су и након реформе, Срби 11. јулијанског новембра наставили да обичајно прослављају дан по имену “Мратиндан” или “Мратиње”, као и светитеља по имену “Св. Мрата”. 11. новембар по јулијанском календару, у 20. и 21. веку пада на 24. грегоријански новембар.
На овај дан, прославља се и празник Светог мученика Мине.
