Вариндан је увек 17. децембра по грегоријанском календару.
Православна црква га је посветила Светој Варвари, кћери великог велможе Диоскора, који се разгневио кад је сазнао да је његова кћи постала хришћанка.
Због тога ју је убио 306. године.
Њене свете и чудотворне мошти чувају се у Кијеву.
У Срба је обичај да се тог дана у посуду с водом потопе зрна пшенице, и на Божић изнесу на сто и погледа колико су високо израсле зелене власи.
По томе се тумачи колико ће бити добра наредна година за сејање пшенице.
Уочи Вариндана код Срба је обичај да домаћица помеша жито, махунарке, кукуруз, бели и црни лук, и стави у лонац да се вари. Кад је јело које се зове варица, скувано, окупе се деца са мајком и пре послужења певају:
Варила се варица, Савица се хлад,
Николица куса, Мајка му се буса,
Козица се козила, окозила козице
Да тор буде пунији, овчице се јагњиле
Краве нам се телиле, кобиле се ждребиле
Добри ждрале, соколе, нек’ их момци играју.
Варица се једе за ручак и вечеру, а један део се оставља за Божић и износи на трпезу као обредно јело. Један део се остави и за стоку.
У Попову Пољу варицу прво свечано носе стоици, а један део се оставе за Божић, када је поново носе стоици.
Верује се да од Вариндана до Божића није добро сањати. Ако неко сања, онда да о томе не говори, нити се снови тумаче. Ко сања и дира гараве судове, те зиме ће му вуци стоку нападати.
Из књиге „Српски народни календар“ Драгомир Антонић
