Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј Драган Икић, протојереј Слободан Сенић, протонамесник Срђан Ковачевић, јереј Дејан Ненадовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Преосвећени Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Свегога Духа.
Браћо и сестре, драга децо Божија, ево нас на крају Пете недеље Васкршњег поста. Ево већ за неколико дана ћемо се срести са највећим, најрадоснијим и сверадосним празником Васкрсења Христовога. Празником који означава највећу победу у историји рода људскога, а то је Васкрсење Христово, победа над смрћу, победа над грехом. И ми управо смо се припремали за овај велики празник ових пет недеља Васкрњег поста и од те наше духовне припреме, од нашег духовног и телесног поста зависи заиста како ћемо се обрадовати и да ли ћемо се обрадовати и да ли ћемо знати да се обрадујемо Васкрсењу Христовом.
Да би заиста разумели и схватили Васкрсење Христово, не можемо то да учинимо без вере, јер вером усељавамо Бога у себе, вером уствари сазнајемо ко је Господ наш Исус Христос, Распети и Васкрсли, вером знамо Тајне Христа Спаситеља и зато ако нам је била слаба вера ових недеља Васкрњег поста онда нам је пост био слаб. Онда пост није пробудио у нама жељу за покајањем, а пост нас уводи у покајање, а покајање значи промена, измена, да се одичемо наших лоших навика које имамо. Зато нам је потребна вра да спознамо Христа, а када спознамо Христа онда смо спознали све тајне и овога и онога света. Данас смо чули ово Јеванђеље које нам говори како је Господ питао своје ученике „Ко сам Ја?“ Јер увек су се људи у то време делили на оне који верују у Христа и оне који не верују у Христа. Увек је било оних који су признавали Христа за Спаситеља и оних који Га нису признавали.
Зато Господ жели да види шта сами апостоли о Њему говоре, шта мисле о Њему. На основу тога можемо поставити питање децо драга: Ко је уствари Господ наш Исус Христос? Одговор је: Господ наш Исус Христос несумњиво је најтајанственија и најсложенија личност у еоду људском. Људи ако остану при чистом људском схватању о знањима о Христу, углавном ћемо видети само тог пророка, мислиоца, мудраца, великана, и он је за њих само претеча. За такве људе Он је само пророк Илија или Јеремија. Али открити у Господу нашем Исусу Христу Бога, открити у Њему Бога и човека, богочовека, то је браћо и сестре дар Божији. То је дар Божији људском бићу, јер и вера је дар Божији и откривање Бога је дар Божији.
Није доста како Свети оци кажу, није доста да у Христу видимо само Бога, то је мало, чак врло мало, али открити да је Христос оваплоћени Бог, очовечени Бог, и Бог и човек то је познање Његове тајне. Ми то не можемо да откријемо неким нашим снагама људским, него само можемо даром Божијим и даром Духа Светога. И сва Тајна Христова је да је Он Син Човечији, савршени Бог и савршени Човек. Он је Богочовек и зато Он најбоље познаје нас онакве какви јесмо, јер је живео са нама, јер је био један од нас, јер је претрпео оно што и људи данас трпе у своме животу, све је Он то применио на Себи и зато просто човеково биће, човекова душа тражи таквог Бога, Бога који ће разумети нас овакве какви јесмо, али иу исто време треба и ми да разумемо Бога.
Зато је Исус Христос једино име којим се ми спасавамо, нема другог имена којим би се могли спасити осим Господа нашега Исуса Христа. И вера у Христа и познање Христа као Бога јесте дар Божији, то је откровење. Да би човек доживео откровење, треба да се припреми за откровење, треба да припреми и срце и душу, треба да припреми цело своје биће, да кроз његово биће струји Господ Исус Христос, да човеково цело биће чезне за Богом. Јер једино Духом Светим човек може доћи до правог познања Бога, а без Духа Светога је немогуће познати Христа, зато се ми молимо на почетку сваког богослужења, молимо се Богу Духу Светоме да дође, да се усели у нас, да нас очисти, а нема човека без греха.
Када Духа Светога уселимо у себе, када нас очисти онда ми видимо много више, тада се нама отварају духовне очи и можемо видети оно што не можемо телесним очима. Зато ће апостол Павле казати „Нико не може рећи Исус је Господ осим Духом Светим“. Целокупна тајна Христа, целокупна тајна хришћанства је у Духу Светоме, што је Христово, а све је Христово, остварује се у овоме свету једино помоћу Духа Светога. Свако Христово дело, свако чудо, свака мисао сведочи о Духу Светоме. Само оно што је Божанско, Духом Светим, постаје човечанско, као и оно што је небеско, само Духом Светим постаје и земаљско. Да би ми познали Духа Светог потребно је да се Дух косне нас, да се дотакне нашег срца, наших мисли, наших речи, наших дела. Како ћемо ми спознати да се Дух Свети додирнуо нашег срца?
По нашем ставу према Господу нашем Исусу Христу, то јест брате и сестро познајеш ли у Господу Исусу Христу истинитога Бога, онда је Дух Свети обасјао твоје биће, онда је Дух Свети на тебе излио силу вере, ако то не осећам онда Христос није се уселио у наша срца, нисмо онда ни спознали Христа као Спаситеља, Избавитеља. Једино Дух Свети просветљује, како кажу Свети оци и како нас Црква учи, наш ум те он у Христу познаје Бога и Господа. Зато ће нам апостол Павле рећи „Духа Божијега не гасите у себи“. Ми Духом Светим ходимо, ми Духом Светим опстајемо, јер када човек угаси Духа Светог у себи онда је он спољашњи човек, нема унутрашњег човека. Можемо да поставимо питање како се гаси Дух Свети у себи? На првом месту га гасимо нашом невером, нашом немарношћу за спасење, гордошћу, себичношћу, непослушношћу, саможивошћу, неосетљивошћу према Богу и према човеку, и према Цркви као заједници. Дух Свети даје силу духу нашему да можемо разумети шта нам је то даровано од Бога, а све нам је даровано, сваки дар који силази одозго, од Оца светлости, али опет нам треба Дух Свети да те дарове разумемо, да те дарове унесемо у себе и да те дарове умножавамо у себи да би нма ти дарови помогли за наше спасење, али да би ми помогли другима да се спасу.
Треба једно да знамо, а то је да се Божије познаје Божијим, Бог се може познати само Богом, не људском мудрошћу, што више човек има духа Божијега утолико више зна Бога и управо оно што је Божије. А ми смо све примили, зато ће апостол Павле рећи на једном месту „Шта имаш а да ниси примио, ако си пак примио, што се хвалиш као да ниси примио“, примили смо Бога, Бог је себе даровао нама, а зато би требало нешто и ми да узвратимо као уздарје на то што је Бог себе дао нама. Шта омета нас да спознамо шта је Дух Свети? Омета Дух овога времена, дух овога времена неће Бога. Дух овога времена је када почнемо да схватамо да је овај свет све, када почнемо да говоримо да настајемо и нестајемо на овоме свету и да нема другога света. Као што рекох на почетку имали смо пет недеља Васкршег поста да преиспитујемо себе, јесмо ли се уз овај пост бар мало очистили од онога што нас прља као икону Божију, као слику Божију.
Прави пост чисти и душу и тело. Колико год да је важан телесни пост, много је важнији духовни пост, а пост је уствари уздржање. Ако се нисмо уздржавали од онога на шта смо се навикли, онда нам пост неће много помоћи. Немојте да помислимо да сада не треба да телесно постимо, итекако треба браћо и сестре. Јер када телесно постимо онда тело припремамо да се у њега усели Дух Свети. Зато замолимо Господа, браћо и сестре, да нам пошаље милост, да нам пошаље моћи и снаге духовне. Ако нисмо себе добро преиспитали ових пет недеља, да нам да бар ове две недеље да посветимо свом спасењу, својој души, себи али и другоме, јер ми се без другога не можемо спасити. Зато промисао Божији поставља човека у ову или ону заједницу, и ако човек заиста има вере има и послушности.
Тамо где га промисао Божији одведе, не неки директор или владика да га премести, то је промисао Божији, нема случајности, и ако прихваташ тај промисао и пођеш из послушности биће ти на спасење, а ако не прихватиш и налазиш оправдање да не можеш да идеш тамо где те шаље Црква, значи ти си непослушан, а то значи нема ти спасења. У послушности је спасење, да послушамо Бога. Пет недеља Црква нам говори шта је покајање, шта је вера, шта је пост и шта је послушност.
Нека сте срећни и Богом благословени!“
чтец Ђорђе Милутиновић
