Onkološko odeljenje. Duge crne kose, koščata lica, upalih obraza
ležala je i gledala beznadežno u plafon. Držao sam je za ruku, znao sam
da se vreme odavno surovo poigralo sa njom. Naravno na njenu štetu.
”Misliš li da je ovo zaista kraj” upitala me je tako tiho da sam mogao
čuti svaki šušanj sa bolesničke postelje, mada sam u dubini intonacije
slutio neku divlju silu. ”Znaš da jeste”, odgovorio sam. ”Mogao si me i
slagati” prozborila je nevoljno. ”Da, ali to ništa ne bi promenilo”. ”Meni
bi bilo lakše” odgovorila je i polako izvukla ruku iz moje šake.”
”, nastavila je dalje, misliš li da će dosta ljudi doći da me
isprati…” ”Ne znam” odgovorih odsečno, ”ali će svakako doći tvoj bivši
muž, a možda i bivši ljubavnik, ako se blagovremeno istrezni. Naravno
da će pristići i oni koji te nisu voleli, a nije ih mali broj”. ”A ti,” brzo me
je presekla, ”hoće li tvoj ego prevladati snagu tvoga razuma, ti znaš da
sam ja uvek prema tebi…” ”Naravno da ću izgubiti” brzo je prekidoh jer
joj nisam dozvolio da bilo šta priča o nama, razum u utakmici sa mojim
egom nema šta da traži. ”Jasno mi je”, pročitah sa njenih usana, ” a koja
pesma ide uz mene dok me budu iznosili, želim da znam…” ”Možda
Morisonova The End, ako se pitam.”A znao sam da sam poslednji koji
odlučuje o bilo čemu.
Morison, nesrećni poeta, tragičar u duši, nekrunisani duševni
pustolov u životu, bio je onaj pravi buntovnik koji je, kada god bi se
približio bilo kakvom srećnom trenutku, veoma uspešno otklizao od
istog na sasvim drugu stranu. U numeri The End (Kraj) odslikao je svu
svoju patnju kao na srebrnom poslužavniku. Dramaturški precizno,
edipovski nesavršeno, dao je sebi taj gorki odliv svih mogućih
nestašluka koje je od detinjstva skrivao u sebi. Bunt, pre svega bunt, ga
je održavao u svemu onome što je imao izreći, čak i na sopstvenu štetu.
Otac mu je bio visoko rangirano vojno lice, tako da i taj motiv ne sme
biti zanemaren u njegovom otporu, ne samo prema establišmentu, nego i
prema samoj porodici, kao tadašnjem nukleusu samog postojanja
društva. U svim njegovim tekstovima, ne samo u The Endu (Kraj), posle
svakog zareza ide maleni krik, nečujan, ali postojan. Znam da je
prodefilovalo više od pola veka od kako je Morison stvarao, ali te
zakačke koje je ostavio za sobom i dan danas plešu po licima licemernih
vodja i njihovih agresivnih podanika, kroz svaki rat, bez obzira da li je
ograničenog karaktera ili ne, te svi ti nerešavani sukobi unutar glava
mladih ljudi, kad nema šta da im se ponudi sem pretnji i isfrustriranih
obojenih nada kao zalog za nekakvu pradaleku budućnost u tudjim,
izgubljenim, svemirima. Bol koja ga je nagrizala kroz svo ono vreme
dok je stvarao neidilične tekstove o prkosu i teško, ne neshvatljivim
porukama, nego više neprihvatljivim porukama, kao da se rasprslo u
numeri The End. Smrt ne dolazi sa strane, ona je duboko u nama, tu je
oko nas, sveprisutna u porodici, bliskost i ljubav samih članova umire za
tren, a taj ogoleli edipovski momenat baca tamnu senku na ono malo
čovečnosti što je izgradjeno u svima nama. Tu nema lucida intervala,
samo teški oblik alkoholizma koji je Morisona nagnao da sroči takav
tekst koji jeste postojan, ali koji bi svi da ga zabarašure, glumeći
skladnost porodičnih odnosa. Ljudi više vole male upakovane laži u
prelepim folijama, nego velike istine u običnim zamotuljcima. Za
Morisona i njegovu tegobnu dušu smrt je jedini iskonski prijatelj.
U numeri The End opisuje prijatelju budući sadržaj svega onoga
što isti neće biti u stanju ni čuti ni videti. Lascivnost samog teksta, i
posle više decenija, možda para uši, ali istina je takva kakva je.
Najmanje je oblikovana kroz sreću. Lutrija radosti se ne dobija tako
lako. Svestan je da prijatelja neće pogledati u oči, da su već izgubljeni u
pustinji patnje, dok ih vozi plavi autobus kroz čudesno nestvarne
prizore. Na koncu, smeh utihnjuje, fine laži nestaju sa njim, kraj je noći
u kojoj je probana smrt, jednostavno – kraj je.
Pokušaj obračunavanja sa društvom, roditeljima i okolinom,
faktički je Džimov obračun sa samim sobom, koji nikada nije mogao
izbeći, valjda svestan da tu bitku dobiti ne može, a on sam ne voli da
gubi. Razdiran duboko u duši, potkrepljen, kako alkoholom, tako i
ostalim opijatima koji nude zrnca instant sreće, pokušao je slomiti sve
oko sebe, da bi na kraju, ipak, on bio taj koji je nemoćno odgledao
sopstvenu završnicu svih mogućih iluzija… Da, bilo je to trećeg jula
1971. godine u gradu svetlosti, Parizu…
U gotovo dvanaest minuta muzike, recitacije, neobične bliskosti
izmedju rokenrola i načina promišljenosti koja uzgaja buntovnost na
harizmatičan način, Džim nije poželeo vaskrsnuće, ni svojih tekstova, ni
svoje muzike, a najmanje svoga života, mada sam ubedjen, da kao i svi
veliki poetski mislioci, a on je to svakako bio, nije napustio ovaj svet
srećan. On to nikada nije ni hteo, zato je njegova šarmantnost ostala
glavni pokretač svih onih vozova koji su protutnjali kroz naše živote.
Bio je četvrtak, nebitnog datuma, kada sam poslednji put kročio na
odeljenje opisano u prvom pasusu. Nisam stigao do željenog odredišta,
rečeno mi je da sam zakasnio za par sati i da je moja prijateljica našla
sopstveni mir. Koračao sam kao kroz gvozdene zapreke, slomljen i
umoran, došao je trenutak istine za koji sam znao da će stići, ali sam se
nadao da se isti može odložiti, bar za mesec dana, za nedelju dana, za
jedan dan, za jedan sat ili jedan tren. Ne, trenutak istine se ne odlaže, ne
može se pobeći od njega. Ovo je isitinski kraj za jednu osobu, mada je
prerano dočekala svoj The End. Kao i Morison, kao i milioni drugih koji
su svoje snove pretvorili u prah tmine, zanavek.
Miodrag Marković
