1918. године у Француској је потписано примирје које је било на снази до закључења коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године, када је формално окончан Први светски рат.
Дан примирја у Првом светском рату обележава се у знак сећања на 11. новембар 1918. године, када је у француском граду Компјену потписано примирје и окончан Први светски рат. Примирје је потписано у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, ступило је на снагу у 11 сати и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919. године.
Подсећању на тај дан су у Србији од 2005. године били посвећени први часови у школама, а Дан примирја у Првом светском рату се као државни празник прославља од 2012. године.
Дан примирја је у Србији нерадни дан.
У Србији се амблем тог празника, који би требало носити на реверу, састоји од мотива одликовања Албанске споменице с почетка 20. века – зелено-црне траке која окружује стилизовани приказ љубичастог цвета, Наталијине рамонде. Та угрожена биљка расте на истоку Србије и на планини Кајмакчалан, где је српска војска под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе против бугарских снага током припреме пробоја Солунског фронта, увода у ослоба]ање Србије у Првом светском рату. Завод за заштиту природе Србије помиње да је 1882. године Наталијину рамонду ботаничар Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, открио у Јелашничкој клисури надомак Ниша, те је желео да је назове „Нишка рамонда“, али јој је име ипак дао по краљици Наталији Обреновић. Тај цвет је у Србији заштићен законом, као „строго заштићена врста“ што значи да је строго забрањено и кажњиво њено сакупљање и нарушавање станишта. Ипак, каже Завод за заштиту природе, опстанак те врсте угрожавају микроклиматске промене у њеном станишту, инфраструктура, урбанизација, изградња брана у клисурама и кањонима, сакупљање тих цветних биљки ради гајења на другом месту. Заштићена подручја Наталијине рамонде су Парк природе „Сићевачка клисура“, Специјални резерват природе „Јелашничка клисура“, Специјални резерват природе „Сува планина“, Национални парк „Шар планина“. Наталијина рамонда која расте и у Северној Македонији, северној Грчкој, Албанији, Црној Гори и на северозападу Бугарске, трећа је и последња откривена врста из рода рамонди. Претходно су отркивене две: „Српска рамонда“ коју је на истоку Србије, на планини Ртњу нашао ботаничар Јосиф Панчић, и „Рамонда мyцони“ – ендемска врста на Пиринејском полуострву.
