Ипак, судска пракса бележи бројне злоупотребе, а Мондо је истражио које су и како их спречити.
Склапање Уговора о доживотном издржавању, последњих година постао је најчешћи вид договора са старијим особама, које у замену за имовину могу да обезбеде себи издржавање. Ипак, експерти упозоравају на ризик од манипулација, које судска пракса бележи, упркос томе што је у питању правни акт који се склапа према унапред одређеним правилима.
Ево када није могуће склопити овакве договоре, односно, у којим је ситуацијама потребна строжа контрола, како би се стало на пут правне преваре и са једне и са друге стране.
Преваре од лица која траже издржавање
Манипулација од лица које тражи доживотно издржавање може да се изведе на неколико начина. Један је онај у коме власник стана прода своју некретнину као неусељиву, наносећи притом штету како даваоцу издржавања, тако и купцу неусељивог стана, јер касније воде судски спор.
Шта се тачно подразумева под „издржавањем“? Ово открива став 194. члана, који каже – Ако ништа друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе.
Двоструко или чак вишеструко склапање уговора о доживотном издржавању такође је забележено. Тако је један брачни пар из Београда крио да је направио уговор о доживотном издржавању с једним лицем, а онда наставио да тражи нове заинтересоване стране, како би их „искористио за издржавање неколико месеци“.
Превара која је једно време била најзаступљенија је била „договор на реч“, када су власници кућа и станова обећавали некретнину у замену за издржавање и помоћ различите врсте, уз обећање да ће на крају преписати имовину. Дешавало се да годинама примају негу, друга страна троши и новац и време, а онда се након смрти изненада појаве наследници који не желе да чују за усмене договоре.
Уговор један од најчешћих уговора у српском праву
„Уговор о доживотном издржавању један је од најчешћих и најзначајнијих наследноправних уговора у нашем праву. Регулисан је одредбама чл. 194. до 205. Закона о наслеђивању који каже да је то уговор којим се обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или права, а давалац издржавања се обавезује да га као накнаду за то, издржава и брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани“, објаснили су из адвокатске канцеларије Антић.
Закон је по овом питању прилично јасан, чули смо од адвоката, а све одредбе које се тичу овог наследноправног акта, регулисане су Законом о наслеђивању.
У питању је строго „формални правни посао, валидан само кад се закључи у писменом облику и овери од судије“, каже Закон.
Адвокат Славко Тодоровић рекао је да је прва и основна обавеза „закључивање писменог уговора“.
„Усмени договор нема никакву тежину на суду. Мора бити склопљен према јасно одређеним правилима и закону. Чак и у случају да постоје сведоци, наспрам лица која имају писмену и оверену сагласност односно Уговор, право је на страни писменог договора“, изјавио је он за Мондо.
Превара старих и дементних лица
С друге стране, пракса је бележила и превару над лицима која траже издржавање, па је Закон и то уредио и спречио злоупотребе.
Једна од ситуација када уговор не може да се склопи је када је лице које тражи издржавање, рецимо, у дому за стара лица или болници. Како су нам објаснили правници, медицинско особље, које се стара о њему, не може закључити уговор о доживотном издржавању без сагласности надлежног органа старатељства, односно, Центра за социјални рад. Ако се склопи, такав уговор ће бити ништав и неће производити правно дејство.
Уговор може да се раскине из различитих разлога, а један од њих је и уколико се односи између две стране „поремете из било ког разлога“. Како то изгледа на делу? Тако што лице које је тражило издржавање (прималац) дужно да исплати другу страну. Односно, ако је, рецимо, породица склопила уговор о издржавању са човеком, три године испуњавала обавезе, а након тога он решио да раскине уговор, дужан је породици да исплати све трошкове које су имали током те три године.
Постоје јасно одређене ситуације и околности када је поништавање и раскидање уговора могуће, додали су.
„Уговор је ништав ако је давалац издржавања физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно делатности и стара о примаоцу издржавања (медицинско особље, болнице, различите агенције и слично), ако претходно за уговор није добијена сагласност надлежног органа старатељства; уколико јавни бележник приликом солемнизације не унесе клаузулу да имовина која је предмет уговора не улази у заоставштину примаоца издржавања и да се њоме не могу намирити његови нужни наследници. Уговор се може раскинути ако се међусобни односи уговорних страна из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви“, додали су у изјави за Мондо.
