Према веровању Никон је са четом пошао у бој, пре тога мајка га је посаветовала, да ако упадне у недеље, да се прекрсти и призове Христа у помоћ. И заиста, када је у боју Никонова чета била опкољена и сасвим близу коначне погибије, Никон се прекрстио и у срцу завапи Христу.
У том часу добио је необичну силу, јурнуо у непријатеље и једне убио, а друге нагнао у бекство. Враћајући се кући Никон је непрестано у чуду узвикивао: “Велики је Бог хришћански!” Након овог догађаја тајно је отпловио у Азију, где га епископ кизички Теодосије крсти.
По крштењу затворио се у један манастир, где се предао учењу и подвигу. Но пред смрт епископ Теодосије је имао визију, у којој му би наређено да себи за наследника рукоположи Никона. Старац Теодосије одмах позове Никона и рукоположи га за ђакона, потом за презвитера и епископа. Но божјим промислом Никон ускоро дође у Неапољ где обрете своју мајку још у животу.
По смрти материној он се удаљи са девет ученика, негда ратних другова, у Сицилију, и тамо се одаде проповеди Јеванђеља. Но беше страшно гоњење хришћана у то време. И кнез Квинтијан ухвати Никона са друговима и удари на велике муке.
Његових стотину деведесет ученика и другова бише посечени. А Никона је мучитељ везивао коњима за репове, бацао га с високе стене у провалију, тукао, стругао, но Никон све те муке преживе. Најзад би посечен мачем и пресели се Господу.
Његово тело би остављено у пољу, да га птице поједу. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и одмах се исцели. Оно разгласи о телу Никоновом, те хришћани дођу и чесно га погребу.