Ауторка, архивисткиња Биљана Ераковић, изложила је неке архивске експонате из 88 фондова који се тичу материјалне и нематеријалне историје „краја великопланског“, како се некада говорило…
Уосталом, у кратком филму о прошлости Велике Плане, кроз етимологију имена нашег града (ПЛАНУС, лат. равно плављено земљиште), говорило се о њеним првим помињанима у турским хроникама и легендама, па од стране аустроугарских путописаца, древних картографа, твораца „географијских“ речника и сл, као и о томе како је краљевским указом од 30. априла 1924. године Велика Плана проглашена варошицом.
Све време током синоћне промоције, испод историјских факата, разних депеша, потврда, преставки и молби обласној или краљевској власти, ратним судовима и комисијама, извирала су потиснута и заборављена времена, имена породица, начина живота, животних вредности. На паноима, као свеодци времена, стоје старе фотографије кланице и фабрике саламе Kредитне банке, калфијанска , тј. еснафска писма где су поједине абаџије, столари, пекари добијали „белеф“ о испеченом занату.
Ту је и извештај о Тонију Kлефишу на Суду части из 1926. године, који је, ради српског држављанства, морао сведочити да не припада комунистичкој партији нити ма којој тајној рушилачкој организацији…Ту су заборављени амбијенти Велике Плане после Другог св. рата, првомајске параде са великим Брозовим сликама, наша Главна улица која има дрвореде платана са обе стране чак и 60 и неке… Поједине фотографије плањанских железничара са почетка 20. века као да су из доба Романових;
Имали смо прилике да видимо како је изгледала прослава Савиндана у плањанској школи у години када добијамо статус града, а у сведоџбама гледамо како су се очеви борили и молили да им син буде ослобођен војске, како су се некада правдали часови, венчавало уз посредовање нарочито тога ради формираног Друштва за узајамно помагање при удаји и женидби у Kраљевини Југославији…
Занимљив је и документ у којем председник плањанске општине наређује локалним индустријалцима Kлефишу, Јовановићу , Станишићу да у року од 4 дана очисте своје канале за отпадне воде! И тако, иза све те фактографије, скрила се прошлост једног малог града на међи Поморавља и Шумадије, његови ратни и мирнодопски, вихорни и спокојни дани…
Kако је истакла директорка паланачког архива, Снежана Савић, та установа, основана далеке 1968, поносна на својих 200 идентификованих фондова међу којима су највредније 262 црквене матичне књиге од 1837 па надаље, наставља са својим задацима. Основни је да Архив памти оно што смо или ћемо заборавити, као и да повезује прошлост са будућношћу. У томе бисмо морали сви ми помоћи, уколико поседујемо – да предамо Архиву на трајно чување „експонате“ својих породичних и личних историја, јер сви, на крају крајева, припадамо и припашћемо прошлости.
