У оквиру VI Дечијих језичких играрија „Кажи ми, кажи“, други дан манифестације одржан је у вртићу „Петар Пан“.
Кроз драмске приказе књижевних дела и импровизације животних ситуација, малишани су показали своје умеће изражавања, сарадње и разумевања света који их окружује. Вртић је тога дана био испуњен дечјом маштом, глумом и осмесима, а атмосфера је одишавала радошћу и креативношћу.
У програму су, поред деце, учествовали и родитељи са својим васпитачима, што је целокупном догађају дало посебан осећај заједништва и блискости.
Из установе се захваљују свима који су учествовали и подржали ову већ традиционалну манифестацију, на коју су изузетно поносни.
ЗАНИМЉИВОСТИ: КАКО је настао АЈВАР?
Данас вам у рублици „како?“ пишемо томе “ Како је настао ајвар?“ Ајвар је више од обичног намаза од паприке он је симбол балканске кухиње, традиције и заједничког стола.
Његова богата црвена боја и специфичан укус чине га незаобилазним на трпезама у Србији, Хрватској, Босни, Македонији и широм региона. Али како је ајвар заправо настао и зашто је постао омиљен скоро свуда на Балкану?
Историја ајвара почиње са паприком, која је стигла у Европу из Америке у 16. веку, заједно са парадајзом, кукурузом и другим повртницама које су обликовале европску кухињу.
На Балкану, паприке су се врло брзо прилагодиле локалној клими и постале омиљено поврће.
Људи су убрзо открили да печене паприке, млевене и помешане са уљем, соли и белим луком, могу да постану укусна зимница која дуго траје.
Реч „ајвар“ потиче од турске речи хавyар, што значи „кавијар“ или „слани икра“
Током Османског периода, рецепти за различите врсте намаза ширили су се кроз градове и села Балкана, прилагођавајући се локалним укусима и доступним састојцима.
По изворима из wикипедије први познати писани рецепт за ајвар појављује се у 1877. години у књизи „Српска куварица“ ауторке Катарине Поповић Миџине, која је објављена у Новом Саду. Овај рецепт описује припрему ајвара са паприкама и патлиџаном, што указује на то да је ајвар био познат и коришћен у домаћинствима Србије у 19. веку
Првобитни ајвар био је рустичан и једноставан: паприка се пекла над отвореном ватром, млела се ручно и мешала са мало уља и соли.
Касније су додавани патлиџан, бели лук, и повремено љута паприка, чиме је настајао богат, ароматичан намаз.
Традиционална припрема ајвара у домаћинствима била је права породична ритуална активност.
Сезона паприка означавала је почетак припреме зимнице – породице би се окупљале, пекле паприке на дрвеној ватри или у пећима, гулиле их, млеле и додавале зачине.
Све то није било само због укуса – ајвар је служио као начин да се летња берба сачува за дуге зимске месеце, када свежег поврћа није било довољно.
Индустријска производња ајвара развила се тек у 20. веку, али домаћи ајвар и даље држи примат када је у питању аутентичан укус.
Ручно печене паприке, пажљиво очишћене од семенки и меке коре, дају ајвару специфичну димљену ноту коју тешко може да се постигне машински.
Свака породична верзија има свој „тајни састојак“ или омиљени однос зачина, што чини да ајвар буде више од хране – он је део идентитета и сећања.
Ајвар је кроз векове постао универзални симбол балканске кухиње: може да стоји уз хлеб, месо, сир, али и да се користи као састојак у модерним јелима.
Његово порекло показује како једноставна идеја – сачувати летње поврће за зиму – може да прерасте у кулинарску традицију која се преноси генерацијама.
У суштини, ајвар је савршен спој историје, географије и кулинарске креативности. Његово настајање је доказ да најбоља јела често имају најједноставније почетке, али дуготрајан ефекат: спој укуса, традиције и породичне топлине, све у једној црвеној теглици.
извор:Занимљивостидана.цом
