У Лозовику је непосредно пред Божић 2025. године умро Зоран Максић.
Остао је Лозовик без једног свог житеља који је проносио име свог родног места широм Србије, захваљући љубави коју је гајио према коњима. Зоран потиче из бројне породице Максић, у којој су многи њени чланови били узорни домаћини, али и велики заљубљеници у коње касаче.
Зоран је заједно са својим братом Мирославом – Милетом био међу првима који су у Лозовику још почетком деведестих година прошлог века држали и одгајали касаче. Стасавала су браћа Максић са локалним клубом и са својим грлима се такмичили у почетку у Лозовику, Лугавчини, Пожаревцу, Великој Плани и Селевцу, да би веома брзо ушли у тајне касачког спорта и постали добри познаваоци касача. Успешно су тренирали своја грла и сами их возили натркама.
Убрзо су Максићи постали гости са својим четвороножним љубимцима и стални учесници трка не само у централној Србији, него су се такмичили и у местима јужног Баната (Долово, Омољица, Црепаја, Панчево). Са жељом да покажу шта знају и умеју њихови коњи, често су одлазили до Београда и надматали и са најбољим грлима и возачима из целе Југославије на престоничком хиподрому крај „Цареве ћуприје“ и то веома успешно.
Зоран је од самог оснивања клуба у Лозовику био његов члан. Као велики приврженик своме селу, клубу и коњима касачима, прихватао је све дужности у клубу како би се у Лозовику спровео успешан тркачки састанак. Био је са својим другарима и истомишљеницима у падоку, на старту, у старт машини. Никада му ништа није било тешко, јер све што је радио, имало је за циљ да се Лозовик као организатор трка не обрка.
Са својим касачима је редовно био гост на хиподромима у Шумадији и Поморављу. Није пропуштао трке у Пожаревцу, поготово Љубичевске Коњичке Игре. У Селавцу је увек био радо виђен госта а у „Плани“ се осећао коа код куће. Волео је да се трка и са Банаћанима на њиховим хиподромима и често је био бољи од њих.
Зоран је био миран и тих човек. Никада га нисам видео да се љутио и да се посвађао на тркама са неким возачем. Био је спреман да помогне другима. Нарочито је откривао тајне касачкох спорта млађим такмичарима и почетницима, са жељом да и они заволе касаче и да једног дана буду добри тренери и возачи касача.
Када је било потрбно седао је на сулке и возио коње својих другара. Није му то било тешко, али је то у исто време била и велика обавеза. Увек се трудио да из коња извуче максимум и да власници буду задовољни и да их не изневери и разочара.
Како је седао на сулке туђих коња, тако је био спреман да уступи и своја грла другим возачима, када би му се учинило да би коњ код других возача ишао боље.
Када су први пут у Лозовику одржане трке у којима су учествовале само жене као возачи, он је свог Гран Приx-а уступио Митић Бранкици, супрузи свог доброг друга Златана Митића из Пољане. Бранкица је у више трка возила маленог и опасног алата и са њиме остварила четири пласмана.
Иако није имао коње из самог врха, Зорањ је са њима уз много рада, знања и труда, успевао да постигне солидне резултате. Његови миљеници су често били у палсману, а ни победе им нису биле стране.
Зоран је имао много пријатеља међу коњарима због своје спремности да свима помогне. Сви су га волели и ценили и као човека, али и као великог познаваоца касача.
На жалост својом прераном смрћу, није успео да пренесе сву своју љубав према коњима, као и своје велико зање и умеће, на свога унука Лазара.
Зоран ће бити упамћен код коњара, и љубитеља касачких трка као човек који је волео коње и са њима провео цео свој век. Често ће бити спомињан у причама оних који су га познавали и волели.
Нека му је вечна слава.
Нека му Господ подари мир и рајско насеље.
Извор Касачке новине
