U mom poprilično dugačkom sećanju, neremećenog bilo kakvim zdravstvenim tegobama, ne da ja znam, u Sarajevu, nekada multietičkom umetničkom gradu, osobitog mentaliteta i još žešćeg senzibiliteta, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoleća, u zajedničkoj nam stamenoj državi, razvio se jedan poseban rok pokret, nazvan sarajevska škola rokenrola, ordinira jedan izuzetno, varijabilno simpatični lik, Milić Vukašinović, tvorac jedne od prvih hard rock grupa pod ovim podnebljem – Vatrenog Poljupca. Pomenutog svakako pamtite i kao bubnjara Bijelog Dugmeta na trećem njihovom albumu Eto Baš Hoću, a i nastupao je sa njima na poslednjem koncertu na hipodromu u našoj prestonici.
No, Milić Vukašinović je zasenio svojim Vatrenim Poljupcem, prozvavši sebe doktorom za rokenrol. Sa ove daljine, imajući u vidu kako se sve stiže do raznoraznih titula, samoproklamovani Dr. sa pravom je nosio tu titulu. Poetski raznorazno angažovan, najčešće o ljubavi peva, svakodnevnim životnim stvarima, blizak je tadašnjoj publici, oseća se, pored hard rocka, i taj glam rock, prikriveni etno motivi i razularenost neprekidnog sukoba, uglavnom sa samim sobom.
Posle prva dva sjajna albuma, bledunjavog trećeg i nešto malo, ali nedovoljno atraktivnog, četvrtog albuma, Milić i bend, te novotalasne 1982. godine, objavljuju svoj peti album pod nazivom Živio Rokenrol. Isti je pokušaj odgovora na svetski new wave i želju za spašavanjem klasičnog roka. Milić objašnjava kroz tekstove da nema nameru da menja svoja muzička opredeljenja i da ga raznorazne novotarije neće odmaknuti sa njegovog umetničkog puta, duboko ogrezlog u rokenrolu. Iz svake numere proizilazi pomenuto nadahnuće, čvrstina i želja da se uspe, muzički ne preza da se nametne u jednog lidera tadašnje, gore pomenute, škole.
Njegovo muzički razračunavanje odnosi se na sve tvorevine koje ne predstavljaju rokenrol, odnosno bunt protiv svega što
se odmetnulo od onoga što on misli da treba da bude jedno telo, jedno delo i muzički pravac, zato sa gnušanjem odbija i, tada veoma popularnu, ska muziku, iako se ona itekako oseća u prelepoj ljubavnoj numeri Hej, Zaboravi na pomenutom albumu. Nesporno je da je Millić Vukašinović imao neke ukalupljene numere koje su bile, manje više, slične jedna drugoj, da u njegovim rifovima se da prepoznati bliskost sa tadašnjim stranim popularnim, odnosno manje popularnim songovima na ovom području, da je iskoristio popularnost i nagomilanost materijala koje je imao u tih desetak godina neposrednog stvaralaštva, ali je činjenica da je album Živio Rokenrol, zajedno sa, par godina kasnije, objavljenim albumom 100 % Rokenrol i sa Tifom kao vokalnim solistom, ostavio traga, ne samo kroz tu Sarajevsku školu rokenrola, nego i uopšte u bivšoj nam zajedničkoj tvorevini.
Album Živio Rokenrol je gromki vapaj za ostatkom budućeg muzičkog života svih tadašnjih grupa sa ovih prostora, kao da se osećao taj nadolazeći kasapnički turbofolk, koji će pokušati, sve u ime komercijale, iseći svako zdravo tkivo i umetnuti u isto, taj maligni čmičak, od koga se rokenrol veoma teško i sporo oporavljao u predstojećim godinama. U ovom veku nema Milića Vukašinovića, a Vatreni Poljubac se odavno raspao poput sapunskog mehura na tihom vetru.
No, razočarenje u Milića Vukašinovića u meni samom, nije samo u njegovom bitisovanju u rijaliti programima i sunovratu bilo kakvog morala, svestan da se od nečega mora živeti, kada se muzički, čitaj pre umetnički, ne može izraziti ni na jedan pristojan način. Nekako, muzički je ostario mnogo pre vremena i više nije bilo mogućnosti, ali i same njegove želje, da se vrati na rok scenu. Moje ganuće navedenom ličnosti Milića Vukašinovića je u samom mom poimanju pojma zvezde, ili barem zvezdice, u rokenrolu.
Ako si neko i nešto, barem i na tren bio, u bilo kojoj oblasti umetnosti ili samom životu, kao širokom pojmu, to što predstavljaš moraš biti bilo gde, na sceni, ulici ili vlastitom provodu. Naime, ima tome desetak godina, na letovanju u Montenegru, supruga i ja zaputili smo se na svetostefansku plažu. Parkiravši auto blizu lokalne autobuske stanice, primetili smo da usamljeni lik čeka autobus za Budvu. Malo razabravši, odmah sam shvatio da je reč o mom miljeniku iz dečačkih dana (i danas posedujem sve gramofonske ploče koje je Vatreni Poljubac objavio).
Tada nije bilo ovih pametnih telefona sa ekstra kamerama, ali imali smo više nego pristojni digitalni fotoaparat. Pomislio sam da, eto prilike, ovekovečim se sa idolom iz moga detinjstva. Ljubazno sam prišao, uredno se predstavio i upitao sam ga da li je on Milić Vukašinović i da li mogu da se slikam sa njim. I tada nastaje iznenadjenje. Čovek nije odbio fotografisanje, ali je rekao da on nije Milić Vukašinović, sve to na nemačkom jeziku, da ne razume šta hoću od njega. Malo je reći da sam bio zapanjen, da me je kulturno odbio ili bujicom nepristojnih reči odagnao, odmah bi se povukao, bez da narušavam bilo čiju intimu.
Onako zbunjen, poražen, tiho sam mu se izvinio na mom tečnom maternjem jeziku i otišao. Otac mi je bio teški pušač, pravi nikotinski zavisnik i preminuo je od raka. Zbog toga nikada, ama baš nikada, nisam zapalio ni cigaretu, ne pijem i ne koristim bilo kakve druge opijate. Ali muziku, od svoje trinaeste godine, naprosto obožavam, uvek je uz mene. I sada dok ovo pišem, sa platforme Tydal ide Vatreni Poljubac…Ni u ludilu nisam mogao promašiti u identitetu bivšeg umetnika. Osetio sam se teško povredjen, opisanim činom.
Prošle su godine, tu sam gde sam, manje više OK, a moj dečački idol i Dr., čujem, na Zelenom vencu… Svejedno, u njegovom podužem muzičkom trenutku lucida intervala, i danas uživam. Ima tu sasvim pristojne muzike, nosećih i lepršavih tekstova, ovekovečenih trenutaka jednog vremena, utisnutog daha jedne kulture, škole, jednog sanjanja snova kroz odjek lokalne raje i bezbrižnosti zagrljaja u vetru. Album Živio Rokenrol je klasičan primer škole, one stare Sarajevske, gde su se nekada, spajale i radovale jedna drugoj, različite kulture i običaji…
Miodrag Marković
