„Када бисмо имали породичног лекара, човека који зна и претходне болести и болести у ближој и даљој фамилији, који је више пута отишао да обиђе некога ко је старији, неког ко је породици помогао неколико пута, дошли бисмо у ситуацију да се врати поверење које је некада било“, рекла је Грујичић Танјугу.
Навела је да постоје ситуације да су лекари распоређени у домовима здравља, али да је територија коју покрива тај дом здравља велика, а да је у неким срединама мало пацијената.
„То би подразумевало да у свим већим селима буде амбуланта. Са друге стране имате квартове Новог Београда где би било једноставније да они имају амбуланту у кварту и када им није добро да сиђу код свог лекара, а не да одмах зову Хитну помоћ“, рекла је Грујичић.
Објаснила је да је идеја да пацијенти зову када им није добро свог лекара који ће да им да терапију и који ће, ако је потребно, позвати Хитну помоћ или отићи до пацијента.
„То је неко ко зна здравствено стање пацијената и коме је стало да они буду добро, ко мора да има директну конекцију са лекарима у болницама и клиничким центрима. Тако да пацијент када му је потребна хитна дијагностика или интервенција не губи време“, рекла је Грујичић и позвала младе колеге да узимају специјализацију из опште медицине, јер ће бити све потребнији.
Она је додала да Ургентни центар не треба да буде дом здравља већ да треба да служи за ургентна стања,а ако би се на прави начин организовала примарна здравствена заштита онда би породични лекари могли 80 одсто ствари да реше, што, како је рекла, лекари опште праксе и хоће.