Pre četiri decenije, kada je grupa Laibach bila u nastajanju, mnogi
nisu razumeli to okupljanje, malo je reći muzičara, više andergraund
umetnika koji su mislili drugačije, želeći da svoje pravo na slobodnu
misao iskažu u jednom trenutku koji ni u kojem smislu nije odgovarao ni
bendu pod pomenutim imenom, ali ni onima koji su, bar su oni mislili
tako, držali vlast i apsolutnu moć u svojim rukama. De fakto istoriju pišu
pobednici, a ko bi pa drugi, ne ostavljajući ni malo sumnje u ono što su
izrekli, napisali, a pogotovo javno objavili. U smislu redovne školske
lektire, svaki napredak koji nije bio u skladu sa dnevno-važećim
mišljenjima, ne samo da je bio javno osudjivan, nego i drastično
kažnjavan. U vreme raznoraznih čistki, misao i delo nekog racionalnog
obešenjaka, za tili čas se moglo pretvoriti u oružje protiv samog sebe.
Pune četiri decenije Laibach živi u nekom perfomansu od života,
imajući vlastiti ugao gledanja za beskonačnu priču o stalnoj borbi
izmedju dobra i zla, ali pošto se isti ne bave bajkama, pretpostavljate ko
izlazi kao pobednik. Celokupna istorija sveta svedena je na rat, prisilni
mir i roblje koje egzistira u svim društvima i epohama, nekada lako
uočljivo i nazvano pravim imenom, a počesto latentno skriveno ispod
časnih demokratskih manira, podržanih, u svim varijantima, od strane
raznih religija, bez obzira gde su im koreni.
Buntovno raspoloženi protiv svih, bili su plodno tle za koje su
mnogi hteli da se vežu, ili, pak, da odbegnu od istih što dalje, ne
shvatajući potrebu skupine da samo ne žele da optiraju, ni sa ovima
gore, ni sa ovima koji bi hteli da se uspenju što više na lestvici. Svaki
uspon je relevantan samo sa vlastitim silaskom, u suprotnom ne bi
mogao biti merljiv. Baš zato je sam život drastično neizvagan, lep ili
surov, sve zavisi od pozicije na kojoj se nalazite, da li ste u loži ili
udaljenim sedištima u nekim razvaljenim redovima sumornog partera.
Tu je slovenački Laibach odavno podvukao crtu, teško se boreći da
prezentira svoj stav tokom osamdesetih godina prošlog stoleća, ali kada
je konačno isplivao, prvo u evropskom okruženju, a tek posle i na
domaćem bubnjištu, nije se mogao ustaviti tako lako. Bend je često
optuživan da je, ili totalno fašistički, ili je otišao besciljno nekim levim
putem, ali je uvek privlačio posebnu pozornost, kako na sceni, tako i u
raznoraznim medijskim okršajima.
Njihovo muziciranje bilo je toliko
raznovrsno u smislu raznoraznih mašina na sceni, do nekih neprirodno
iznedrenih tonova, ali je sve to bilo uklopljeno u masu reči koje su
fingirale život na sceni. U njihovom slučaju bilo je teško biti spreman na
budućnost kakvu su oni opisivali kroz svoje tekstove, nastupe i izjave.
Ali su imali svoj neki nabijeni stav koji je prosto odzvanjao izmedju
numera na njihovim koncertima, bolje reći multimedijalnim nastupima.
To što je u ranoj fazi njihovog stvaralaštva bila marševska
koračnica, kao, ne spontani, nego naredjeni niz vojnika, koji, sada sa
ove udaljenosti, više liče na androide i belosvetske robote na mapama
velikih korporacijskih sila, marširaju bez cilja i plana, može se više
pripisati našoj želji da nismo u stanju da prihvatimo onu besedu koja
nam grozomorno para sluh, iz prostog razloga što živimo u imaginarnom
strahu od bilo kakvih promena u našim malim životima, ujedno
pristajući na sve iznudjene uslove, samo da ne bude bilo kakvih
pomeranja u našim opskurnim težnjama ka nekom boljitku, a mi
smatramo da je reč o ugodnom životu.
Laibach svrstavaju u bend koji stvara tzv. industrijsku muziku,
odnosno eksperimentalnu muziku na raznoraznim instrumentima,
alatima i slično, sa posebnim akcentom na elektronsku muziku. Za mene
je, lično, muzika sve ono što stvara niz tonova, što koristi zvuke, bez
obzira odakle i sa čega dolazili, bez da su popraćene sa rečima,
glasovima ili tihim narečjem. Kao i svuda, može biti dobra ili ne, što je
svakako stvar i ukusa slušaoca, ali ista mora sadržati nekakvu poruku,
nekakav zanos, a to je ono što je suština samog stvaralaštva Laibacha.
Sama reč perfomans je tako koncepirana da umetnik na sceni daje
samog sebe. Kod njih lagodnog i Bogomdanog života nema, to je ono
što je bend odmah u startu odvojilo od drugih.
Obrada stare numere The Future od Lenarda Koena samo je još
jedna stavka kojom se Laibach želeo poslužiti u svom lutanju kroz
ovdašnji kosmos. To je bend koji zna da svira i privuče u svoje okrilje
slušaoca, ali i pozna načina da ga udalji. Budućnost kakva je vidjena u
numeri, proročnički Milanov glas i tihi marševski udari po klaviru
duboko u numeri, te blago jeziv zvuk orgulja, privlače slušaoca, ako želi
da skuje u svom naumu otvorenosti da je to što mu je ponudjeno u
šarenim okvirima njegove sablasti od kulture, ništa više no ubistvo sebe
samog. Počinje se od duše, tela i snova. Naravno sve to ide uz sopstveno
pokajanje. Izuzetno sjajna obrada vrhunski uradjena sa jasnom
konotacijom da je život samo ono u čemu smo sada. Na njima, do
perfekcionizma dovedenog mračnjaštva stilizovanog u svakom gestu,
zvuku i toj kosmičkoj prašini rasutoj po sceni koju oni sami tvore, nema
izgubljenih nadanja, samo ogoljena istina pliva u ravni sa svim mogućim
prevarama i belosvetskim lažima. The Future (Budućnost) izvedena je
na jedan smiren hororičan način, misaono produbljen do bola i beznadja.
Možda je baš to beznadje falilo Leonardu Coenu.
Fantastično izvodjenje pomenute numere imali smo priliku da
vidimo i u utorak 20.12.2022.g. pod svodovima MTS dvorane ( za nas
matore, koji smo mladost proveli pod imenom nekih drugih država, ista
će uvek ostati Dvorana Doma Sindikata) u Beogradu. Fantastičan
ugodjaj obilovao je i u ostalim izvedenim numerama benda, od njihovih
klasika pa do gore pomenute numere, a sve to pod okriljem turneje Love
is Still Alive (Ljubav je još živa).
Šta zapisati o samom dogadjaju kada su njihovi nastupi
neprepričljivi, odnosno iste treba, ne samo odgledati i odslušati, nego i
doživeti. Za takvu vrstu doživljaja neophodna je koncentracija gledaoca
u smislu shvatanja same poruke sa scene. A ona je, uglavnom,
otrežnjujuća za nas sanjare.
Provokativni kao i uvek, u otamnelim bojama vide okruženje oko
sebe, sa pokušajima da probude dremljive sagovornike, objašnjavajući
da je život neprestana borba i koračnica.
Ozvučenje je bilo savršeno, svaki ton, svaka egzibicija na
sintisajzerima, blagi udar po čineli, vokali do perfekcionizma slušni, uz
fantastičan ritam koji jednostavno probija i u telo i u dušu. Svaka
numera je ispraćena video zapisima na platnu iza njih a koja se gotovo u
milisekundu uklapala u audio aspekt. Za mene lično, neobičnost je bila
dvadesetominutna pauza u pola koncerta, očigledno se i faktički koncert
želeo preseći na dva dela. Što su pasionirani pušači veoma rado
iskoristili.
Koncert je otvoren nosećom numerom Love is Still Alive (Ljubav
je još uvek živa). Simpatičan nastup u kaubojskom stilu na početku i na
kraju, definitivno govori o njihovoj želji da predstave glavne inicijatore
svih problema na svetskom nivou.
Inače, ovo je bio samo moj skromni pogled na nastup Laibacha,
mali opis njihovog stvaralaštva u četiri decenije, jednostavno vidjenje
nekoga ko je sa strane ispratio rad benda, ali ne upuštajući se previše u
pojedinosti proboja i oslobodjenju, pre svega same misli, sa ovih
prostora, kao i vidjenje prisutnog kapitalizma kroz scensko-muzički, ali
i teatralni nastup slovenačke grupe. Više, a svakako i možda bolje
napisano nego što sam ja predočio u ovih par redaka, možete pronaći u
foto-monografiji o Laibachu napisane od autora Teodora Lorenčića
(slovenački književnik, filozof i bivši pridruženi član Laibacha). No, ako
se malo dublje zagrebe u njegovo autorsko delo, može se lako steći
utisak da je reč o demistifikaciji samog benda. No, u istome ima zaista
impozantan broj fotografija benda, od početka osnivanja pa nadalje.
Na kraju, svaki nastup Laibacha je dogadjaj koji zavredjuje pažnju,
bez obzira da li ste iskonski poklonik njihove muzike, odnosno
celokupnog sadržaja koji oni nude, morate se složiti u jednom: Laibach
nudi onu poslednju kap pelina koja ostaje na dnu čaše života, ni na kraju
tog otpadničkog životarenja nećete se zasladiti. A voleli biste. To
Laibach ne poseduje… A i ne nudi… Ostaje samo ta paranoična nit koja
lebdi izmedju svih nebeskih tela, ime joj je nada, a ona je za opstanak
nedovoljna.
Miodrag Marković
