NE VOLIM PONEDELJAK – BOOMTOWN RATS

Po dve stvari pamtim Bob Geldofa: humanitarnom radu, odnosno organizovanju pomoći za
gladnu decu Afrike, gde je uspeo okupiti na dva mesta (London i Filadelfija), u isto vreme, sve
ono od pop roka što je vredelo sredinom osamdesetih godina, i numeri Ne volim ponedeljke ( I
dont like Mondays). O veličini i upornosti Boba Geldofa pričali su i pisali oni koji ga svakako
dobro poznaju. Pravi irac, istrajan do krajnjih granica, a njegova upornost da okupi muzički
krem i skupi popriličan iznos za gladnu decu u Africi, te oprostu dugova siromašnim afričkim
državama, može se meriti samo sa njegovom muzičkom lucidnošću, hrabrošću da se uhvati u
borbu za egzistencijalno preživljavanje svih ovomučenika u poslednjoj četrvrtini prošlog stoleća.
Medjutim, Bob ima i belgijske krvi, a to je ono što mu daje posebnu smirenost i galantnost u
ophodjenju sa drugim ljudima. Naravno da je kasnije došla i titula sera i mnogobrojna ostala
priznanja za njegov humanitarni rad.

Sam bend, odnosno njegovi Pacovi, bili su sjajni klupski bend. Britanski način muziciranja,
sjajni tekstovi i vispreni scenski nastupi, privukli su pažnju muzičke javnosti, a kasnije i svih
boraca za ravnopravnost i jednakost ljudi. Sredinom i krajem osamdesetih godina prošlog veka,
posebno se izdvajala Južnoafrička republika i njihov poremećeni sistem vrednosti zasnovan
isključivo na boji kože. Nije on jedini bio protivnik opisanog zla, ali je uvek bio u prvim
redovima. Medju napaćenima i gladnima smogao je snage da zakorači ispred njih i povede te
očajnike u neravnopravnu borbu do samog raspeća ljudske duše.

Ne volim ponedeljke je song posvećen tragediji u jednoj Kalifornijskoj školi gde je vinovnik
besprizornog ubijanja bila jedna devojčica. Kada su je upitali zašto je ubijala u školi, kratko je
odgovorila da ne voli ponedeljke. To je moto pesme, jednostavno ne voli se taj dan. Daleko od
bilo kakve pomisli za opravdanje takvog gnusnog čina, ali kroz svih nas prodefiluju ta živeća
školska osećanja. Mnogi od nas su zbog ponedeljka u školi, mrzeli i nedelju. Taj zlokobni dan u
prediščekivanju raznoraznih testova, pismenih zadataka i propitivanja, još se mota po malim
dušicama.

Znam, znam, ništa nisu bolji ni ostali dani, sve do petka popodne. Taj silikonski čip u našim
glavama, taj vrisak nerazuma i patnje sažet u par obraćanja tinejdžerima i sve novostasale bombe
u njihovim oporim i nezagadjenim dušama govore o našoj bespomoćnosti nadahnutoj
neizrecivom propagandom ništavila i potčinjenosti, pre svega, samog uma. Zar su potrebni
razlozi za mržnju i očitavajući bes prema drugom? Zar su neophodni bilo kakvi razlozi za strah i
suze? Ne, to su sve nedovršene, ali i nezapočete ličnosti, tako da njihovim umnim stradanjima,
nema kraja.

Muzički suptilno song se u prstenastim krugovima širi, a onda se naglo prekida refrenom, te
višeglasnim pevanjem. Svo vreme kroz song nas vodi oštar ton klavira, bazirajući se na više

malih komada u jednom, lagano zatvarajući taj krug užitka u jetkom i odsečnom liberalnom
okruženju visokih vokala i napetog iščekivanja refrena. I onda se ponovo ponavlja taj mali moto
nesklada izmedju svakodnevnice i neprijatnog dogadjaja, koji niče iz perspektive tinejdžerke
koja ne voli početni dan nedelje, a sat idalje otkucava svet čekanja, dok su roditelji šokirani
nesuvislim činom svoje kćeri i pitaju se zašto. Ne vide razloge za tako nešto, ali ne žele priznati
vlastiti poraz vaspitanja. Nije dovoljno samo nešto ne voleti. Ovaj svet nije satkan samo od
umišljenih želja i onoga što bi smo svi mi želeli raditi i postati.

Naravno da se i dalje nije ništa promenilo u odnosima medju ljudima, medju tinejdžerima,
možda je samo doza trovanja mladih jača, pažljivije odabrana i skrivenija nego pre. Mržnja nije
utihnula ni medju mladjim naraštajima, a kamoli medju starim borcima za konformizam i lažni
užitak. Sejači mržnje uvek se sakriju pred svojim činom u raznorazne oblike stvaralaštva, vešto
izazivajući svoje profiterske stavove pod raznoraznim okriljem nacionalne bezbednosti, opšte
čovečje sreće i sveukupne ljudske blagodeti. I kao i uvek, priča se ponavlja, samo je pitanje da li
će je neko opevati, zapaziti i objaviti, ili će to biti normalan sled dogadjanja u društvima koja
misle da su uredjena samo zato što su doneli nekakve zakone, koji delimično važe za sve,
zaboravljajući pri tome da kamuflaža samog dogadjaja kroz formu kad tad se vraća poput
bumeranga onim istima koji pred važim dogadjajima zažmure i odgurnu u stranu vlastita
osećanja.

U songu Ne volim ponedeljke postavlja se pitanje zašto je učinjeno to što je uradjeno, odnosno
pravi odgovor bi bio da je to tako kako je, tražiti suviše duboke odgovore za pucnjavu u školi,
okriviti sve od roditelja, škole do države, i na kraju sasvim prosto pitanje čemu sve to, te ko je
koliko kriv… Krivi smo svi mi, ma koliko tražili svoj jed u postupcima drugih. Zato je i posle
četrdeset godina numera I dont like mondays aktuelna. Kako muzički, tako i tekstualno, ocrtava
plah karakter mladih i još neizgradjenih ljudi, a sve to boraveći kroz bezvremenski prostor koji
je vešto izgradio Bob Geldof.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/ne-volim-ponedeljak-boomtown-rats/