Република Српска настала је 1992. у врло специфичним историјским околностима, али са главним историјским мотивом који се може сажети у три-четири речи: никад више ’41. Отиђите у Приједор, Дубицу, Оштру Луку и Крупу на Уни, и исто тако у Гацко, Невесиње, Берковиће, у Власеницу или Рогатицу, поразговарајте са било којим савремеником на пијаци или у кафани и доћи ћете управо до тог закључка: српски народ се самоорганизовао и кренуо у борбу за изградњу сопствене државности не би ли спречио да му се понови Јасеновац и геноцид који је генерација његових отаца преживела у Другом светском рату и НДХ.
У интерпретацијама утицајних историчара и публициста који стварају слику о српском народу на Западу, попут Ноела Малколма и Тима Џуде, српски самоодбрамбени рефлекс из 1992. тумачи се без осврта на историјски контекст, или пак уз његово негирање. Српско-муслимански, или српско-хрватски конфликт у Босни по њима настаје 1992, а у Сребреници у јулу 1995. Када пак помињу мотив „никад више 1941.“ код Срба, то виде као идеолошку конструкцију Радована Караџића и српског руководства почетком 1990-их, у циљу легитимизовања њихових ратних циљева и „етничког чишћења“ које ће починити. Истина је сасвим другачија од злонамерних и површних посматрања и видљива је већ кроз увид у сећања свих стваралаца Српске – од државника до војника из ровова.
Поглед с висине
Импулс за самоодбрану дошао је „одоздо“, из народа који је неретко био посматран с подозрењем у другим деловима српства; који је и 1980-их називан Босанцима и по особинама виђен сроднијим Муји и Хаси него што је био сматран за своју браћу. „Нашу браћу преко Дрине гледали смо са висине, као да нисмо иста крв, као да нисмо исто име“, лепо подсећају БС-овци у песми која је исписана за 30-годишњицу Републике Српске. Показало се, ипак, да је тај део српства био виталнији и дужег памћења, рекло би се дорастао историјском тренутку из 1992. године.
Комунистичка политика сећања, заснована на идеологији братства и јединства, после Титове смрти показивала је знаке колапса. И до тада, српски народ у Хрватској и БиХ на неки начин је пркосио званичним наративима: четири деценије учили су једну исту званичну историју у школи о идеолошким димензијама злочина и геноцида у НДХ 1941‒1945. (који никада није назван тим именом), док су унутар своја четири зида могли да чују другачију верзију догађаја, који су их упућивали на закључак да су за зулуме над њиховим прецима пресудни били верски и национални разлози. Није спорно да ли се у социјалистичкој Југославији писало о НДХ и Јасеновцу, већ како се писало о њима. Ко у то не верује, нека се запита зашто смо тек пре неколико година сазнали за масовно стратиште Срба на Дрини код Старог Брода. Или да ли смо пре краја 1980-их чули за места попут Пребиловаца (Чапљина) и Доње Дубице (Оџак) која су у хрватском геноциду изгубила и до 80 одсто предратног становништва? Или, још боље, знамо ли данас за Чаваш код Требиња или Голињево крај Ливна, који су 1941. безмало остали без становника?
У микросрединама, ипак, ови злочини остајали су у трајном памћењу упркос идеолошким притисцима. Личне приче су се са попуштањем партијских стега просто излиле из сфере приватног у јавно – и у најважнијим књижевним делима српских писаца из БиХ и Хрватске из 1980-их почело је да се јавно указује на оно што је деценијама било прећуткивано. У роману Анатема, Војислав Лубарда је 1981. проговорио о геноцидним злочинима усташа у источној Босни; идуће године избиле су читаве афере око драме Голубњача Јована Радуловића и књиге Нож Вука Драшковића које су тематизовале масовно уморство Срба у јамама. Јеромонах, потоњи владика Атанасије Јефтић, у несвакидашњем ходочашћу кроз српска стратишта Од Косова до Јадовна, 1983. пише о посмртним остацима Срба у Сави крај Јасеновца као о „светим моштима праведника“.
Кључни догађаји који су диктирали динамику даљег конституисања српског народа у Босни и Херцеговини 1990. тицали су се пре свега политичке климе у Хрватској, која се убрзано преносила и на делове БиХ. Прекретница је дефинитивно била победа ХДЗ-а на вишестраначким изборима у Хрватској, након чега је започела рехабилитација НДХ у јавности и обнова усташке иконографије (поигравање са првим црвеним/белим пољем шаховнице, увођење поздрава „за дом спремни“, јавно истицање слика Анте Павелића и исписивање слова „У“ у српским срединама и с тим у вези максимално нарастање међунационалних тензија). Уставне промене које су се догодиле исте године Србима су слутиле на прве дискриминационе законе из 1941, па је уследила реакција кроз њихово убрзано политичко конституисање на великом народном сабору, који се одржао ни мање ни више него у Србу 25. јула 1990, на месту где је званично почео устанак Срба у НДХ и побуна против фашизма пола века раније, безмало у исти дан. Симболика из Другог светског рата била је ту, присутна на обе стране; недуго затим започео је и отворени терор над српским народом широм хрватских градова који је говорио да се злокобна 1941. враћа у пуној мери.
Чојство и јунаштво
Започело је најпре окупљање око Српске православне цркве и Просвјете, а од јула 1990. и око Српске демократске странке (последње организоване националне странке у БиХ). Затим је уследило политичко ослобађање и хомогенизација, кроз ексхумацију жртава усташког терора из јама, њихово сахрањивање и враћање достојанства. У политички осетљивим тренуцима, поруке српског вођства често су биле помирљиве. Патријарх српски Павле у Пребиловцима је говорио о значају јунаштва, али ништа мање ни чојства: „Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит’о, ‘оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице зато што смо рођени у овом народу, нити заслуге. Али, да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е, да увек будемо људи, никада нељуди.“
Ништа мање од њега о потреби заштите грађана БиХ друге националности говорила је на сличном скупу у Ливну и Биљана Плавшић: „Духови тих страдалника чувају данас правду у нашем памћењу, држе нас будним да не дозволимо да се њихова судбина њиховим преживјелим и њиховим потомцима понови. Али опомињу нас ти наши мртви и на то да ми Срби никад и никоме не учинимо оно што су хрватске усташе нама учиниле.“
Међутим, следећи пример Хрватске, муслиманско-хрватска коалиција у скупштини Босне и Херцеговине донела је 15. октобра 1991. меморандум о суверености. На терену, интензивирало се стварање парадржавних и парамилитарних организација. То је био нови корак ка независности ове републике, али и знак њене суштинске нефункционалности и продубљавања политичке кризе. Због немогућности да надаље бране уставом загарантована конститутивна права свог народа, српски посланици су се издвојили из овог тела и 24. октобра формирали Скупштину српског народа у БиХ. Ова скупштина је 9-10. новембра успешно организовала плебисцит којим је српски народ готово једнодушно изразио вољу за останком БиХ у оквиру Југославије. Пошто ови резултати нису уважени од званичног Сарајева, али и да би се предупредио предстојећи муслиманско-хрватски референдум и међународно признање независности, Скупштина српског народа у БиХ је најпре иницирала стварање српских аутономних области (САО) широм земље, а онда 9. јануара 1992. прогласила Републику српског народа у БиХ, која је убрзо преименована у Српску републику БиХ – и напослетку септембра 1992. у Републику Српску. У фебруару 1992. настајућа Република добила је и свој устав.
Сопствено двориште
Сви оснивачки документи Републике српске садржали су у већој или мањој мери и идеју коју смо означили као „никад више 1941.“. Треба само видети шта пише у декларацији усвојеној на конститутивној седници Скупштине српског народа у БиХ, па схватити историјску позадину самоорганизовања: „Постојећи уставно-правни поредак је увелико нарушен у Југославији и у Босни и Херцеговини. Већ дуго траје завјера да се српски народ, као конститутивни народ у Босни и Херцеговини, сведе на националну мањину. Пошто је српски народ поучен трагичним искуствима у овом вијеку, поготово геноцидом извршеним над њим, пошто пријети опасност од нових и сличних догађаја, установљена је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.“
Стварање Републике Српске на данашњи дан 1992. представљало је један оквир, постављање плота којим српски народ жели да огради сопствено двориште и да у њему живи слободно, свој на своме. Да му из Сарајева или међународних институција више не одређују директивом какву ће историју учити и коју ће песму певати уз гусле. Да му нико са стране не врши тријажу националних хероја и не говори ко се сме, а ко не сме осликати на муралима. Да може да слободно прославља своје празнике, који никог не вређају, иде у цркву, пише ћирилицом и да може да развије тробојницу са оцилима, а да то не изазове некога, као на Баш-чаршији 1992, да му потом пуца у сватове. Да, напослетку, онима који га називају кољачем, агресором, злочинцем и геноцидашем – препусти да исто тако уреди своју башту и да и он у њој живи слободно и независно од суседа ког презире.
Уз све територијалне губитке у рату и после рата, уз чињеницу да њен статус није коначно одређен и уз сва ограничења и слабости данас, Република Српска је ипак успела да успостави тај оквир. По површини и становништву већа од стотинак држава на свету, чак и од неких америчких, она данас има широку самосталност, уз обављање извршне, судске и законодавне власти. За разлику од Срба из Републике Српске Крајине, Српска није доживела „Олују“ и одупрла се моћним муслиманско-хрватским офанзивама иза којих је стајала политичка, економска и војна помоћ читавог Запада. За разлику од Македоније и Црне Горе, у њој српски идентитет у време комунизма није истопљен, нити је могуће извршити асимилацију Срба. И за разлику од Федерације БиХ и Косова и Метохије, Срби из Српске слободно могу да оду по бадњак и прославе своје празнике, без да страхују да ће их неко тући или да ће им пуцати на децу.
И зато и данас треба славити Републику Српску и њен дан Републике – 9. јануар, као један од најважнијих националних празника читавог српског народа. Баците поглед на житије њеног заштитника, Светог архиђакона Стефана, који је због ширења истине био клеветан, гоњен и каменован, и коме нису убили душу и онда када му је клонуло тело. Његова судбина као да је и судбина свог народа Српске.
Историчар др Немања Девић
