Сви који у радној књижици немају довољно стажа или нису остварили друге законом прописане услове, требало би, да добију социјалну пензију, предвиђа Национална стратегија о старењу. То се, нажалост, још није догодило, иако овај документ датира још из 2007. године, а неколико пута касније је иницијатива поново покретана од стране неких политичких партија, али и удружења грађана.
Да ли је Србија сада спремна да својим најстаријим суграђанима који немају никаква примања, а притом ни услове за пензионисање, да обезбеди редовно примање до 100 евра?
– С обзиром да је сиромаштво у Србији широко распрострањено, посебно међу старијом популацијом, увођење социјалних пензија је императив, који би требало што пре реализовати. Велики број сиромашних је материјално необезбеђен, како због ниског нивоа давања, тако и због чињенице да многи од њих нису обухваћени одговарајућом социјалном заштитом, што се посебно односи на старије од 65 година – сматра проф.др Данило Шуковић.
Према његовим речима, трошкови увођења социјалних пензија би свакако за државу били значајни. Србија тренутно издваја знатно нижи проценат бруто друштвеног производа за социјална давања него земље ЕУ, које имају и неупоредиво већи ниво БДП, разлике у апсолутним износима су тренутно огромне, па би увођење социјалних пензија само делимично умањило овај раскорак са ЕУ.
– На глобалном нивоу више од 100 земаља је увело овај вид давања за најстарије, међу њима су САД, Шведска и многе друге државе. Процена је да су оне допринеле смањењу сиромаштва и побољшању социјалне кохезије. Зато би у Србији требало проучити страна искуства и одредити модел који одговара нашим условима, како би наше специфичности биле узете у обзир за успостављање ефикасног решења – наводи професор.
ЛАKШЕ ДО СОЦИЈАЛНЕ ПОМОЋИ
Нада Сатарић из Удружења “Снага пријатељства-Амити” каже да се о социјалним пензијама као механизму за ефикасније сузбијање сиромаштва, код нас у Србији, прича пуних 20 година, од времена израде Стратегије за смањење сиромаштва.
– Иако је рок за обезбеђивање услова за увођење права на посебну врсту социјалне пензије био 2007.година, до данас је постигнуто то да су од 2011. релаксиранији услови за остваривање права на новчану социјалну помоћ за радно неспособне, укључујући и старије од 65 година. Подигнут је, такође, имовински цензус са пола на хектар земље и повећан је износ новчане помоћи за 20 одсто у односу на ону коју примају радно способни грађани – каже Сатарићева.
ПОСТОЈИ У ХРВАТСKОЈ И МАKЕДОНИЈИ
Из нашег окружења социјалне пензије постоје и исплаћују се у Хрватској, од 2021. и у Северној Македонији, од 2019, а чак постоје и у тзв. држави Kосово. У Хрватској и Северној Македонији дају се старијима од 65 који су радили краће од 15 година. Власништво над некретнинама и поседовање земље нису препрека за остварење, али ако супружник има пензију у износу већем од 210 евра, други супружник не може да оствари ово право. У Хрватској она износи 105, а у Северној Македонији 97 евра месечно.
Данас, објашњава наша саговорница, Фискални савет ради анализу могућности за проширивање система новчане социјалне помоћи, размишљајући на првом месту о онима који су радили, али не довољан број година да би стекли право на пензију.
– Мислим да је и то један добар корак напред, јер није мали број људи који су били запослени, али краће од 15 година, што је минимум за остваривање права на пензију, или су били запослени и дуже, али им послодавци нису уплаћивали доприносе за ПИО, а данас живе у великом сиромаштву. За њих би социјална пензија била одлично решење. Наравно, треба мислити и о не малом броју старијих жена из сеоских средина које су радиле као помажући чланови домаћинства, а данас живе у сиромаштву, без подршке чланова породице, било да је немају или ни они не могу да им помогну – сматра наша саговорница.
Тешко је, међутим, прецизно одредити колики би износ био довољан за основне трошкове, ако знамо да је праг ризика од сиромаштва у 2021. утврђен на 24.064 динара. Статистика показује да данас готово 139.000 пензионера добија месечно мање од 15.000 динара и још око 163.000 њих прима између 15.000 и 20.000 динара.
– Мислим да, рецимо, износ од 12.000 динара није велики, али би веома значио ономе ко нема никаква редовна примања, а не може више ни да произведе храну за себе, плаћа струју и комуналије држави – каже Сатарићева.
