Ne sporim da je Monpelje jedan od najvećih gradova na francuskoj obali Mediterana, sa
gotovo istovetnim statističkim podacima o broju stanovnika kao naš Novi Sad, ali sa ugodnijom,
blagom, klimom i naravno, ono što mu još daje poseban ukus i miris je blizina mora. Tih
desetak kilometara do mora mu uznosi specifičan mir, bez elitnih turista, nesnosne morske
gužve, ali dah Mediterana i šmek mora je tu oko njega. Čitam, tu je sebe, ili neki svoj mir,
pronašao i naš sugrađanin Nebojša Jovanović.
Nešu sam upoznao dok je u sali, sada nepostojećeg, Doma JNA sa lokalnim palanačkim
entuzijastima izvodio Selmu od Bijelog Dugmeta. Dotle seže moje, tadašnje, tinejdžersko
pamćenje. Dok sam kao tinejdžer pokušavao nešto i sam se baviti muzikom, čist pank, u
skromnim, neakustičnim prostorijama KUD Goša, imao sam tu privilegiju da čujem i vidim
jednog mladog čoveka koji je gitaru prosto razarao. Način na koji je svirao Child In Time od
Deep Purpla ostao mi je zauvek urezan u dečačkom sećanju. Još tada sam znao da taj čovek
može svirati sve, ali apsolutno sve. Kao neko ko zaista voli muziku zbog muzike, odgledao sam i
odslušao veliki broj gitarista sa ovih poderanih prostora, neki su mi se posebno svideli i dan
danas uživam u njihovim izvedbama, ali ono što želim naglasiti je da Nebojša Jovanović ni na
koji način ne može da se postidi za ono što je lično ostavio kao trag u rokenrolu, ne samo u
lokalnom izdanju, nego i mnogo šire.
Pamtim ga i kao člana benda Bicikl i njihove numere Palanačka hronika, ali pre svega
kao gitaristu benda Tvrdo Srce i Velike Uši. U takvoj mekoći zvuka njegove gitare, oivičenu sa
povremenim oštrim egzibicioznim ispadima, solo deonicama koje kao da su iste uzjahale vetar,
jedini album pomenutog benda i dan danas odslušam i uživam u gitarama koje je odsvirao Neša.
Jeste da ploča pucketa, da prva numera na istoj preskoči na jednom mestu, ali i posle četrdeset
godina album Kaži ovom bati pa-pa je umetnički živ. Naravno uz sve to ide i zahvalnost našem
sugrađaninu koji nikada nije bežao od toga ko je i šta je. Rokenrol je u njega urastao, slepio mu
se uz prste i nahranio dušu. Bojim se, samo dušu.
Poslednji put kada smo se sreli u našem zajedničkom gradu, a ima tome bezmalo
petnaestak godina, bio je sa svojim tamburaškim orkestrom. Naravno da je i to zvučalo jako lepo
i pristojno za bilo koji skup ljudi koji bi ih slušao. Nedostajao je samo onaj adrenalin koji rok
može ubrizgati u čoveka, svirepo ga podsetivši da uvek može biti drugačije, ne i bolje, ali
različite slike slike u životu se nižu. Ne sumnjam da Neša ima popriličan niz sličica sa kojima se
može pohvaliti, a one koje su drugačije gravure, zadržaće za sebe.
Ne mislim da sada svira nežne tonove francuske šansone i sve one ljupko-graciozne
pesmice koje prijaju svakom usputnom uhu koje se malo zadrži i odsluša šta jedan umetnik sa
Balkanskih prostora može pružiti jednom umišljenom civilizovanom svetu, svetu koji nije svikao
na krhke ruke, bol, tugu i eliminacione izlive srećnih trenutaka. Da li je bolji život i kvalitetniji,
ne znam, ali znam da umetnik koji ima u sebi takvu energiju može svirati sve što mu se nametne
kao životni podsticaj. Druga je stvar voli li on to.
Od rokenrola se ne može živeti, definitivno, ali se uvek može uživati u njemu, njegovim
odsjajima i puteljcima, prostranom sazvežđu u kome ima mesta za sve ljude dobre volje. Naš
Neša je jedan od njih, neukroćena zvezda koja luta u traženju sopstvenih osamnih izvora
rokenrola sa kojih se kao mlad napajao. U zrelim godinama je možda našao neke teške svetove u
kojima traži detelinu sa četiri lista. Kako god, lako nije.
Lično, žao mi je što mi nikada nije potpisao ploču, što mi tada, ni njemu ni meni, to nije
bilo važno, što smo pričali o nekim ozbiljnim životnim problemima, stalno u nekom surovo
stvarnom okruženju, i što će mi taj albm Tvrdog Srca i Velikih Ušiju, ostati prazan. A nije
morao. Svejedno mi je da li je reč o Monpelju, Njujorku, Kineskom zidu ili svemiru, sumnjam
da ću ikada tamo kročiti. Ali, jedno znam. Što god Neša bude svirao, ili bilo gde nastupao, bez
da je to šetalište blizu Azurne obale ili neki nepoznati francuski park, on će za mene uvek ostati
pravi rok muzičar i to ne što smo jedno vreme delili isto nebo i trak sunca, nego što je njegova
virtuoznost na lokalnom nivou bila čar jednog zanesenjaka, a na širim prostorima, nekadašnje
nam otadžbine, svakako je u premijer ligi gitarista.
Svaku sreću mu želim i zdravlje da ga služi.
Miodrag Marković
