Neutešna trka sa prirodom, čoveka toliko unizi, ostavi ga nemoćnog, tek da
mu se pogled, uprt ka nebu, na trenutak sledi, a tu ne pomažu ni molitve, ni
jadikovke, ni bogohuljenja, a ni ovosavremena čudesa sa kojima se busaju moćna
lica u svoja mala prsa, u vekovnom nadmudrivanju sa prirodom. Pobediti drugog,
slabijeg od sebe, lako je, uništiti drugu kulturu i nametnuti svoju, nije teško ako
imaš dovoljno ludosti u svom bogatom, a neupotrebljenom, arsenalu modernog
oružja. Tu ne igra ulogu reč, stih ili rif, niti bilo koji zvuk koji tihi ljudski racio
može pustiti iz sebe. Ratne oluje, kao izvedba uništenja u ime svega i svačega, a
uglavnom zbog blagostanja svih žitelja pod zemaljskim svodom, nisu ništa drugo
no pakao ljudske misli reprodukovan kroz stajling novca. Isti nema ukus, boju niti
miris, zato je privlačan svuda i svima.
U okrepljujućim predasima izmedju ratova, malih intermecova sklopljenih u
skromnom kalendaru oljuštenih godina i izmaklih propovedi, minorne medjuigre u
ranim fazama ljudske slabosti i baštinjenja svih onih mudrosti od pisanog
postojanja do sadašnje digitalne polupismenosti, u dobu razaranja svih emotivnih
veza izmedju samih ljudskih bića, u vlastitom rokovniku analize sećanja, takoreći
niotkuda izadje mi numera od skoro pola veka. Reč je o songu Stormbringer
(Olujni donosilac) od Deep Purpla.
Sjajna brzopotezna numera, sa repetirajuim rifovima i moćnim glasom
tadašnjeg pevača Dejvida Koverdejla, bila je jedna od par numera koje su ostavili
traga na albumu. Interesantno muzičko štivo i dan danas obitava u svakoj kolekciji
rokera ili bar onih što misle da to jesu. Sam album je kod ozbiljnih i objektivnih
kritičara prošao sasvim prosečno, iako je na njemu bila i ostala jedna
vanvremenska numera (Soldier of Fortune – Vojnik Sreće).
Stormbringer je numera koja govori o raskalašnoj moći olujnog vetra i svega
što nosi sa sobom, brzinom kojom ustavlja dah i ples po oblacima sve do onog
trenutka kada izrodi dugu. Munjevito sazveždje je nemerljivo sa bilo kojom
ljudskom brzinom ili ono što je isti spravio misleći da mu je to budućnost. A nije.
Oluje, gromovi i munje su odnavek vlasnici svoga dela kataklizmičkog postojanja i
nikada nisu pobedjeni. Ni remi nisu ponudili, ponekad bi tu i tamo primili neki
pogodak, tek da zavaraju sudbine umišljenih vladara ove planete, ali su uvek
izlazili kao pobednici.
Dejvid Koverdejl je bio u punoj glasovnoj moći, sam bend u poslednjoj
idiličnoj postavi sa Ričijem Blekmurom, svoj deveti studijski album otvorio je baš
ovom olujnom numerom. Dolazeći niotkuda, ostaviće tu i tamo neki krvav trag u
svom urušilačkom jedu i težnji da napakosti običnom smrtniku, ni krivom ni
dužnom za bilo šta. Osveta prirode ili nagon za samoodržanjem iste, ostaviće
ogledalo netaknuto, ali će sve drugo srušiti. Do temelja, tek toliko da zaboli. I da se
zna ko je jači. Sjajna klasična hard rok numera.
Dobro, bilo je u nekim delovima albuma i pojedinim numerama fanki
pristupa, odnosno modernih izražaja u vremenu u kojem je album nastao, ali je
sasvim korektno uklopljen u onaj hard rok segment koji je prepoznatljiv za bend
kakav je Deep Purple, što je i nevažno za samu priču o numeri nošenoj olujom, ali
je bitno što je gitarista i jedan od utemeljivača samog benda, Riči Blekmur, izjavio
svojevremeno da je i taj pristup fanki zvuku bio jedan od razloga za
razmimoilaženje u bendu i njegovo napuštanje istog. Po prvi put.
Oluje dolaze i odlaze, ratovi niču, pale duše i sagorevaju misli, i svaki se, gle
čuda, pre ili posle, oklizne u istorijski bezdan. Moguće li je protiv vetra i oluje naći
sklonište, utočište za duži vremenski period, ili ti, prosto neki duševni mir u svim
iskrama koje uz raznorazne prirodno-veštačke opasnosti bivaju servirane. Naravno
da ne. Zabiti glavu u pesak i čekati da se proglase nekakvi crveni meteo alarmi,
ništa drugo nije do kukavičluk svih nas da pogledamo u oči monsunskom lahoru
koji je ovde na zalasku. Inače, na ovim prostorima, taj crveni meteo alarm nije se
nikada ni gasio. I zato ne očekujte njihovo utihnuće, ali poslušajte kako oluja iz
dubokih purpurnih dubina para muzičko nebo.
Miodrag Marković
