Visprenost je u samom sebi otkriti sopstveni štih, doneti još jedan poen u životnoj
igri sa svim onim nemirima koji su duboko usađeni u jezgro svakog čovečjeg
duha, ukrotiti zalutale i odbačene emocije i pretočiti ih u zbilju, sa snažnim
porivima ka nastavku borbe za svaki sledeći dan i svaku preteranu noć bez
snova. Važnost želje za integritetom i podelom identičnog žara za otkrovenjem
novih mogućnosti nosi duboko u sebi čežnju za altruizmom i pogledom koji reže
maglu i otvara novo svitanje. Tu nije kraj, to je tek početak koji sledi kroz svu
harizmatičnost koja se može pružiti na izlizanim poslužavnicima na kojima se
nude ostaci života.
No, ima i onih koji neće troškice od života, te ga snažno uzimaju u svoje ruke i
krune ga na sopstveni (užitak) način. Glumac, scenarista, reditelj i muzičar Nikola
Pejaković, jedan je od tih umova koji vojuju svoje bitke na prepoznatljiv način.
Nesporna je činjenica da Nikola što je stariji sve je bolji u svim segmentima
kulturoloških zbivanja koje je izgradio i nadgradio, a pošto smo iste godine
ugledali svet, ko stigne do kraja ovog teksta, shvatiće u kom smeru on ide.
Posle nekoliko singlova, Kolja i Grobovlasnici izdali su novi album, jednostavno
nazvan “Sreća i ostale brige“. Sve tekstove i muziku napisao je Nikola. Album je
producirao Vojislav Aralica, čovek koji je svoje prste umešao i ostavio svoj
produkcijski pečat i kod vrhunskih stvaralaca kakvi su Zdravko Čolić, Riblja
Čorba, Generacija 5, Bajaga, Električni Orgazam… i još na popriličnom broju
albuma u kojima smo proteklih nekoliko decenijama uživali, a da mnogi i nisu bili
svesni da isti čovek stoji iza svih njih, da ih je znalački oblikovao da budu baš
takvi kakvi jesu. A bili su, baš… E, u toj kombinaciji dva maestra leži i eksplicitna
osnaženost novog albuma Kolje i Grobovlasnika.
Četrnaest tema, na zaokruženih sat muzike, nude prefinjen bluz, u kojem
povremeno u prvi plan izlete note klavira, a zatim gitara para prostor između
neba i tla kroz nežna sola i produbljuje sam jaz između sreće i tuge.
Da krenemo od naslovne pesme “Sreća“. Ona je sjajna, vesela rokenrol
stvarčica, izdiše, prividno, klasičnim principom “lake” zabave – sa porukom koja
pršti između svakog plesnog koraka!
Posebnu pažnju treba obratiti na “Čujem da mi ruše kuću” koja u svojim nedrima
neguje onaj prikriveni identitet, za koji je svako od nas biće vezano. Poruka je
malo šireg inteziteta i ne odnosi se na skučeni prostor vlastitog doma. Sam čin
rušenja je minorni zadah ljudskosti koji se u sopstvenom ehu isklesao na
besprizoran način i zagubio u tragovima života.
Najbolje iz sebe, sav svoj unutrašnji nemir zajahan bolom, Kolja, kao potonuli
Titanik, krije u temi “Kiša“. Balada iznikla iz tužne jave i nekrepkog sna, ka
samotnim koracima ga vodi. Zajedno suzama kroje tugu po ulici, nebo i on.
Samo ćutnja stoji između njih. Svako je krhak na svoj način, a kiša spira i ono
malo zalutalih srećnih trenutaka.
“Kao Čet Bejker” je lagana, fina, numera, sa izuzetnim nastupom solo trube koja
podseća na sjajnog muzičara iz sredine prošlog veka. Song je nežni miks džeza i
bluza.
Sledeća “Jesi tu” umerenog je ritma sa vrsnim pratećim vokalima koji su samoj
pesmi dali prikrivenu egzotiku. “Kraj” je, kako tekstualno tako i muzički,
opuštenog sadržaja, u pojedinim delovima malo vuče na Tom Vejtsa, a to pesmi
daje posebnu spiralnost, a slušaocu nadahnuće. U čitavom svom ludilu, svet se
može pronaći u pomenutom songu i to u više pravaca.
Neobičan tekst prosto klizi kroz temu “Svetozar i Dragan“, obojenu fantastičnom
solo deonicom na gitari. Nisu zanemarljivi ni plesni momenti. Prostog naziva –
ona naprosto ima dušu. I “Kad hodam” je još jedan u nizu romantičarskih tragova
koje Kolja ostavlja za sobom, klavir u prvom planu pliva u svoj svojoj nežnosti, na
trenutak zatreperi i stopi se sa talasima vokala, a onda sve utihne…
“Sve će biti dobro ljubičice” je prvi singl objavljen sa albuma, tvrda rok stvar sa
impulsivnim zahvatima benda. Duvačka sekcija je ostavila poseban utisak jer je
savršeno legla uz ritam i solo gitaru, upijajući vokal kao talas koji nadire iz
dalekih i dubokih prostranstava. “Kada jednom prođe sve” je tipičan bluz koji
akcenat stavlja na neumitnu prolaznost vremena. Ova razvučena, tiha stvar
ostavlja pravi mir na duši.
“Radićeš sine za pare” je song koji u sebi nosi izuzetnu ljubav i sve ono što je čini
nadahnutom u iskusnom obraćanju mlađanim naraštajima. Pitak tekst i fino
uklopljen vokal zaista deluju smirujuće poput svežeg vazduha nakon olujnog
oblaka. Dok je sačuvane ljubavi svaki let je stvaran. “Meksikanac” je pesma koja
zatvara album. Lepršava usna harmonika, akustična gitara, glas i simpatičan
tekst su ono što nas vraća u peščane predele dalekih saznanja.
I na kraju vraćam se na temu koja otvara album – “Kada ponovo budem dete“. U
manje od dva minuta kroz pesmu lebde visoki tonovi klavira, tekst o
neiskvarenosti dečje duše. Prigodni mali bluz spevan kroz jecaj prolaznosti
svega onoga što gradi dušu ljudskog bića. Mali intermeco nežnosti između
hronične flegmatičnosti u svakodnevnom ispijanju života na kašičicu.
Album je duboko emotivan, ako se podrobnije udubite u slušanje, nekog kišnog
popodneva. Može vas uništiti ne samo ona tuga koja se čitav vek šlepa uz vaš
pohod, već i sve one, što male, što velike nedaće, koje brode kroz vaš zanos
istovremeno baštineći ljudskost i rečitost do neupotrebljivosti. “Sreća i ostale
brige” je tvorevina koja zavređuje pažnju i predstavlja osveženje na regionalnoj
muzičkoj sceni.
Miodrag Marković
