Српска православна црква и верници славе за седам дана празник посвећен Светој Петки – Преподобној мати Параскеви, која је била заштитница жена, сиромашних и болесних.
Народна веровања кажу да на данашњи дан не сме да се пере веш, да се шије, да се ради тежак посао, а поготово то не треба да раде жене.
Многи који верују у Свету Петку, тврде да се она увек одазове молитвама, посебно за здравље и срећу породице. Али, кад је неко једном призове у свој дом, она касније долази и непозвана, кад год породици прети нека несрећа.
Јавља се и упозорава своје вернике углавном кроз снове. Свету Петку, на њен дан, 27. октобра многи призивају у помоћ, палећи тамјан и заливајући славски хлеб црвеним вином, помињући у молитвама Петковицу или Пејчиндан. Потом попију воду сакупљену с извора уз манастире посвецене њој. Та се вода назива аџијама.
Њоме у поноћ треба угасити и свецу која се тај дан, држи упаљена 24 сата. Свећа се чува до следеће славе јер има својство заштитника.
А од колача који је исекла, или домаћица или жена гост која је прва стигла, треба да сачувати мрве. После поноћи их ваља посути по тавану куће или под кревете. Снови који се те ноћи сањају биће пророчки, каже традиција, и додаје да ће девојке које сачувају мрвице, пошто су појеле парченце хлеба намењеног Светој Петки, те ноћи видети и своју судбину, и будућег мужа у сну.
ИСТОРИЈА
Рођена је средином 10. века, а прешла у небески свет у првој половини 11. века. Порекло јој је словенско, највероватније српско. Њену биографију, до душе врло кратку, написао је патријарх бугарски Евтимије крајем 14. века, пуних три и по века након њене смрти.
Из тог кратког списа сазнаје се да је рођена у околини Цариграда, у грчком градићу на обали мора (Епивату, касније Бојадос под влашћу Турака; данас Селимпаша).
Из тог списа такође сазнајемо да је рано остала без оба родитеља, па је са 19 година кренула у Цариград где су је прихватили рођаци.
Даље се наводи како је њено поклоничко путовање у 21. години живота, у Свету земљу и Јерусалим, прерасло у трајну жељу да се не врати кући, код својих у Цариград, него да из Јерусалима настави даље, преко реке Јордана, на источну територију прекривену пустињама и оазама, али и настањену бедуинским становништвом, где се, уз помоћ бедуина ‘арапа, сместила или у неку пећину или неку колибу која јој је могла пружити заштиту од дневне врелине и ноћне хладноће.
Свету Петку Бог је сачувао да не буде киднапована од стране локалних разбојника, тзв. „Пустињских паса“. Народи пустиње су је поштовали као странкињу која их је најбоље разумела.
Петка – Параскева је, по налогу анђела, такође напустила пустињу, оазу, колибу или пећину и вратила се на југоисток Европе, поново у предграђе Цариграда, у свој родни Епиват.
Народ је у њој препознао свету жену, пустињакињу, која се вратила њима да их духовно обогати, па су се и ту у Епивату, прихватили бриге о њој. Тако је она од одласка у пустињу до повратка у Епиват, била лишена бриге, па се могла непрестано молити и мислити на Бога.
Бедуини су је звали „ан хату“ – племенита дама, мајка верника (титула у Исламу дата још једино пророковој, тј. Мухамедовој жени). А то је назив који је дат Параскеви од пустињског народа, као странкињи која их је најбоље разумела. Племена су причала о њој, а са припадницима племена се и вратила до Јерусалима, и до приморске луке Хаифе (Тел Авива), а одатле бродом (галијом) до Цариграда.
Умрла је у доби од око 70 година и сахрањена у Епивату. После 30 година њене мошти су откопане нетљене и пренете у локалну цркву.
Свети Сава, враћајући се из Свете земље, свратио је до Цариграда, па постоји могућност да се том приликом у Епивату, поклонио моштима свете Петке. Потом је отишао бугарском патријарху и цару у Трново где је и умро.
Могуће је да је том приликом испричао о моштима свете Петке које су почивале у цркви приморског градића Епивата, јер је убрзо после доласка Саве у Трново, бугарски цар послао делегацију да преговара са црквеним званичницима у Епивату да се Параскевине мошти пренесу у Трново у Бугарску.
То се и збило одмах затим, па је Параскева ту почивала век и по, пре него што је српска вазална кнегиња Милица, Лазарева Жена, у време Турака, пренела из трнова у Србију мошти свете Петке. Њен син Стефан, деспот, Лазаревић сместио је мошти у Београд 1402. године, али је након једног века, султан Сулејман из Београда вратио мошти у Цариград, одакле су мошти после 100 година пренете у Румунију (Молдовлахију), у град Јаши, где су и данас и где су усмерена многа поклоничка путовања из Србије.
Поједини поклоници из Србије броје своје посете Јашију: 5 пута, 8 пута, 10 пута… Сваке године се у Јашију шије нови покров и ставља преко моштију св. Петке, а претходни покров се скида и поклања некој цркви. Тако је Стубал 2000. године добио покров из Јашија и у Стубалском манастиру се износи сваког петка у 17 часова.
KУЛТ СВЕТЕ ПЕТKЕ
Шта се догађало у прошлости, а шта данас с поштовањем успомене на ову светицу, св. Петку? Први знаци култа, тј. наклоности према лику ове светитељке појавили су се након откопавања њеног гроба, средином 11. века.
Знак за откопавање гроба дала је сама светитељка када се једне ноћи јавила у сну, истовремено, једној жени Епивћанки Јефимији, и њеном суграђанину, на другом крају Епивата, Георгију. Рекла им је да је „време да њене нетљене мошти изнесу из земље и ставе у цркву.“
Скупио се сав побожни свет око њеног гроба, тело је извађено из земље и пренето у локалну црквицу. Од тада је она постала заштитница Епивата и окружена великом пажњом и љубављу помесног становништва, али су и грађани Цариграда често долазили да се моле њеним моштима у ћивоту.
Оно што су верници у то време знали, било је то да жена у ковчегу, покривеном стакленом плочом, почива испод златотканог покрова, јесте рођена у Епивату, била одсутна 40 година из родног места, да је према њеном казивању тих 40 година провела у сиријској пустињи, на територији багдадског калифата који је контролисао Емир из Дамаска (а то је заправо пустињски предео са источне стране реке Јордана), затим јој се јавио анђео и пренео јој Божју вољу да се врати у постојбину, у Епиват, да би у том градићу завршила свој земни живот.
