Сабор Светог Архангела Михаила уписан је у црквеном календару црвеним словом и веома је поштован међу православцима.
Увек се обележава 21. новембра у знак сећања на једног од анђела који су се са војском свих анђела супротставили силама зла.
Верује се да је анђео Михаило први ступио у борбу са злим духом и то име по црквеном тумачењу означава „оног који је као Бог“. На грчком језику реч „архи“ значи главни, први, а „ангелос“ значи весник, анђео.
Веровање каже да тај анђео није умро и да и даље по потреби силази међу људе, на земљу, као путник или просјак.
Арханђел Михаило је, према веровању, „живи светац“ и у народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан и Илиндан, јер кажу да су то „живи свеци“.
Годинама се пред овај празник и славу чује питање и дебата о томе, да ли кувати жито
Свети Михаило, познатији као Аранђеловдан се сматра живим свецем, па због тога многи верници сматрају да се уочи овог празника и славе не кува славко жито.
Због тога се цесто воде полемике, и док једни тврде да треба, други кажу не, а ево шта је о томе у својој књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“ написао упокојени патријарх Павле.
Кољиво, или жито, спрема се не за свете који су умрли, већ како се у самој молитви за освећење кољива свештеник моли, да се кољиво приноси у славу Бога, „у част и спомен светог (изговара се име славе породице), и у помен оних који умреше у благочестивој вери“.
Ово је најбитнији део молитве у којој се открива смисао припремања кољива за Крсну славу. Крсна слава са славским колачем и кољивом се приноси Бога ради и у част крсног светога као заштитника породице.
Кувана пшеница није симбол смрти, већ живота оних који су живели и који сада живе у вери са Богом и својом Крсном славом.
Истина је, такође, да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих.
Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу и симболизује православну веру у опште васкрсење.
Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тога дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино).
Дневник
