У Србији се крсна слава преноси са колена на колено, односно са оца на сина. Уколико нема мушке деце у кући, ћерке које се удају, поред мужевљеве славе преслављавају и очеву славу. Међутим, постоји разлика у обичајима, а свако село или пак породица има неку специфичност.
Према речима Снежане Шапонић Ашанин, етнолошкиње, ради се заправо о нематеријалном културном наслеђу које се преноси са генерације на генерацију.
– У свим срединама најважније је припремити славски колач, жито, вино и свећу. То су четири елемента која одређују славу – објаснила је она, истичући да је то породични празник у свакој средини.
Грађанска слава – три реда колача
Снежана Шапоњић Ашанин наглашава да је различит начин обележавања крсне славе у селу и граду. Kако каже, постојала је грађанска слава, па су ћерке долазиле у подне на ручак, а предвече је пристизала остала родбина, пријатељи и комшије.
– То се звало три реда колача, послуже се житом, вином и колачом. Девојка која је задужена да послужује госте је обично за удају, а ако породица нема кћерку, дође млада рођака или комшиница – навела је она и указује на то да су се гости задржавали јако кратко, да попричају и поздраве се. На славу су, напомиње, доносили само неке слаткише малишанима или евентуално цвеће.
Знак престижа
Дана Јанковић живи у чачанском селу Балуга. Она каже за наш лист да се поред славског колача, свеће, вина и жита припрема богата трпеза.
– Пређело, сарма, јагњеће и прасеће печење и колачи су неизбежни. Неретко гости који су удаљени остану на конаку и то ми је један од најсвечанијих дана у животу – објаснила је ова домаћица. Слава се, како каже, обележава три дана, а некада и трошкови буду велики.
Етнолошкиња Шапоњић Ашанин надовезала се на речи наше саговорнице, наводећи да је кнез Милош доносио уредбе о смањењу трошкова јер су породице, након крсне славе, имале проблем да се прехране.
– У суштини, Срби су увек давали велику важност том породичном празнику и желели су да свог свеца што боље и богатије прославе, верујући да ће тако обезбедити срећу и напредак. Истовремено, то је и знак доказивања и престижа – каже Снежана Шапоњић Ашанин, додајући да је слава, осим духовног и религиозног значења, имала и друштвени каракер.
Специфичности кухиња
Мира из војвођанског села Јабука каже да су житељи тог подручја били под аустроугарском влашћу. Према њеним речима, ако слава падне у време поста, многи не поштују тај обичај.
– И дан-данас има породица који славе Светог Николу са мрсном трпезом. Сматрамо да је то утицај католичке вере. Разликује се и трпеза, на којој се већа пажња посвећивала колачима, штрудлама и свим тим ђаконијама које су карактеристичне за то поднебље – навела је наша саговорница. Она каже да за своју славу прави стандардну храну, али обавезно кува гулаш уместо сарме.
То нам је потврдила и етнолошкиња Снежана Шапоњић Ашанин. Источна Србија је опет специфична. Kако каже наша саговорница Љиљана Антоновић, у том делу наше земље се већа пажња посвећује класичној храни, а мање слатким ђаконијама.
Историјски услови
– Постоје места на Kосову и Метохији где домаћин није носио колач у цркву, већ је породица сама прекађивала – прича нам Љиљана, која је пореклом из Kосовске Митровице.
Према њеним речима, то се догађало у њеној кући. Kада дође кум, објашњава, он седне у врх собре и заједно са њеном породицом отпева „Оче наш“ и прелије колач вином.
– На тај начин је освештан славски колач, а то има везе са историјским условима. Турци су владали дуго на том подручју, није било препоручљиво да иду у цркву, али су чланови породице знали молитву – додала је Љиљана.
Етнолошкиња Шапоњић Ашанин напомиње да је то тачно, а подсећа и да у време комунизма запослени нису имали слободан дан ради обележавања крсне славе, као што је данас правило.
– Људи су се довијали па су звали госте касније – да дођу када стигну са посла. Иначе на Kосову и Метохији, у Расинском округу, Рашки, Новој Вароши, Пријепољу на трпезу се одмах изнесе пређело чим стигне родбина, пријатељи, али без хлеба… Они мезе пршуту, кобасицу, сир да би могли да попију нешто од алкохолних пића. Kасније, када домаћин каже, сервира се ручак. То је обично купус, сарма, гулаш у (Војводини) зависности од средине, печење и колачи – сумира етнолошкиња чачанског Народног музеја Снежана Шапоњић Ашанин.
Еспресо
