Православни верници и Српска православна црква данас обележавају Свету Марију Египћанку
Она је рани живот провела продајући своје тело због неутаживе пожуде, све док није открила веру у Бога.
Преподобна Марија Египћанка, рођена око 344. године негде у Египту, са 12 година је побегла од родитеља за Александрију. Сама је говорила да је била гоњена неутаживом жељом и неукротивом страшћу. После 17 година оваквог живота кренула је бродом у Јерусалим поводом једног хришћанског празника, али не из верских разлога, већ надајући се да ће међу бројним ходочасницима пронаћи нове љубавнике.
Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша. На празник је, као и сви присутни, покушала да уђе у цркву, али нека невидљива сила није јој давала.
Тада је осетила велику грижу савести и кроз сузе угледала икону Пресвете Богородице у дворишту цркве. Почела је да јој се моли за опроштај грехова, обећавајући да ће постати аскета. Потом је без сметњи ушла у цркву, а убрзо чула и глас који јој је казао да ће мир наћи ако пређе Јордан. Одмах је зато пошла ка манастиру Светог Јована на обали реке Јордан, где се причестила и прешла у арабијску пустињу.
Хранећи се дивљим растињем, у пустињи је провела наредних 47 година, и то у молитви и борби са искушењима. Годину дана пред смрт свој живот је казала монаху Зосиму Палестинском који ју је срео у пустињи, где је и сам дошао због поста.
Марија Египћанка тада је била потпуно нага, сува и није личила на људско биће. Прво се уплашила монаха, потом му затражила огртач, а он је касније приметио како она стоји изнад површине земље. Следеће године на Велики четвртак дошао јој опет и видео је како прелази реку ходајући по води као по сувом. Наредне године пронашао ју је мртву. Из њене поруке у песку сазнао је да је умрла годину дана раније, баш након што је он отишао од ње, али тело јој није иструлило.
О њеном животу потом се преносило предање, а капела посвећена њој налази се у Цркви светог гроба у Јерусалиму.
Овај празник се обележава за време Великог Васкршњег поста, па се једе посна храна. Али празник нас подсећа на значај покајања и опроштаја, као две важне ствари за чишћење и растерећење душе. Овај празник може бити и подсетник да је понекад нашој души потребно да се осами, борави у тишини, посвети се својим мислима, молитви и покуша да пронађе унутрашњи мир. Чак и када нам живот доноси изазове и препреке, неопходно је мир сачувати у себи.