Joo Bonamassa, punim imenom Joseph Leonard (Džozef Leonard
Bonamasa), američki kantautor, ali pre svega vrhunski bluz gitarista,
pevač, tekstopisac , ovih dana objavio je svoj sedamnaesti solo album
naziva Breakthrough (Proboj), sa deset novih numera, od koji je njih
nekoliko već pušteno tokom ove godine, uključujući i naslovnu temu,
kao vid jedne lucidnosti i zanesenosti bluz rokom. Hteo on to ili ne, u
njegovom načinu prezentcije bluz rok muzike ima i podosta elemenata
B B Kinga, no na jedan suptilno nadogradjeni način, sa mnogo
osavremenjenih detalja. Naravno, Joe je rapidno gradeći karijeru uvek
dodavao i one detalje u bluz roku koji su ga razlikovali od drugih, ili
drugačije rečeno, način na koji je odsvirao pojedine teme, izdvojili su
ga, pre svega svirački, od drugih. Ipak, neko ko u svojoj 48. godini izdaje
sedamnaesti album, mora zaslužiti više no obične pažnje kada je reč o
novim izdanjima.
Sam album otvara naslovna numera Breakthrough (Proboj).
Sruštiti zidove, koliko god da su dugo pravljeni, moguće je ako postoji
izistinska dobra volja. Ona je ta koja gradi lom istih, uz sve one
posledice koje je prate, ali ako je proboj jedino što je ostalo, onda nema
načina da je tuga povuče ka dnu. Brzopotezna stvar koja nosi svojim
solo prelivima, potkrepljeni tihim klavijaturama u pozadini, a onda
snažni ritam daje svoj doprinos mešajući se sa klasičnim rok vokalima
Joe Bonamasse. Solo je britak, oštar i kao da poziva na odlučnost. Sa
koncertnog aspekta, numera će imati i te kakvu prodju. Solo se na kraju
teme fino uklapa u finiš iste.
Sledeća numera na albumu je Trigger Finger (Prst na okidaču). Ne
želi razmišljati o svim staronovo pritiskajućim problemima, prst mu je
stalno na okidaču. Svestan svih svojih nedostataka, gura napred kroz
život. Lepršajućim ritmom, kao da uzdiže sebe i želi da istraje koliko god
mu to bude dozvoljeno. Klasična rok numera, umereno brzog ritma s
prepoznajućim i pevljivim refrenom. Zrači optimizmom.
Treća numera na albumu je I ll Take The Blame (Preuzeću krivicu).
Okrenuvši leđa svojoj bivšoj ljubavi, u jednom momentu shvata da je on
taj koji je inicirao propast veze, da je stigao trenutak kada je vreme da
prihvati odgovornost, odnosno krivicu i suoči se sa istinom. Numeru
otvara minijaturni solo uvod koji jednostavno prašti energijom.
Eksplozivna numera koja u tri i po minuta samo na trenutak u
središnjem delu daje izuzetan prikaz solo narativa gitare Bonamasse.
Onako, razbijački, ali ne i nadmeno.
Sledeća numera je Drive By The Exit Sign (Vožnja pored znaka),
umerenog ritma, tema u kojoj, između ostalog, dolaze do izražaja i
odlični ženski prateći vokali. Sumnjam da je Joe Bonamass čitao
Andrićeve Znakove pored puta, ali iz samog teksta numere vidljive su
životne raskrsnice, traženje puta radi povratka doma večita nedoumice
šta i kako dalje.
Odavno nisam čuo takvu numeru koja mi je prirasla za srce već na
prvo slušanje kao Broken Record (Slomnljena (Pokvarena) Ploča.
Izuzetne solo oscilacije, predivni nežni bluz kao da upija sve emocije
našeg odtutnjavog života. Tema govori o razbijenosti iznutra čoveka koji
se zagubio na svom putu, predugo trežeći isti zapao je u divljinu.
Smirujuća numera u kojoj se prepliće solo gitara i klavijaturske
minijature nabijajući osećajnu težinu prošlosti pređenih puteva do
krajnjih granica. Introspektivni eho oseća se iz svakog daha gitare,
razvučeni solo u gotovo sedam minuta dugačke teme ne može ostaviti
nikoga ravnodušnim. Topla, setna melodija vraća u nekakve ranije dane
sa kojih smo se napijali nežnošću i ljubavi.
Sledeća numera je Shake This Ground (Protresi ovo tlo) koja
otpočinje akustičnim akordima i pozivom da se protrese tlo, da se
rastrči i da se ne dozvoli da se ukrade san noću. Vlastita plesačica
autora obara sa nogu, noć je živa i dominira želja da se preokrenu sve
loše stvari pre nego što sunce zađe. Umerenog tempa, lagano
uznosećeg ritma od početka do svršetka numere drži pažnju.
Still Walking With Me (Još uvek hodaš sa mnom) je klasična
rokenrol stvar prožeta i soul muzikom, prolaznost i vremena i događaja
očitava se na licima ljubavnog para, ali oni su još uvek zajedno.
Razvejani zvuci klavira uspešno nadograđuju solo deonice gitare,
vraćajući nas u neka ranija vremena. Možda ne bolja i lepša, ali svakako
drugačija.
Life After Dark (Život Posle Mraka) je još jedna izuzetno poetična
numera Joa Bonamasse, lečeći vlastito srce posle mraka, čekajući neki
novi početak , taložeći tugu u sebi, shvata šta znači život posle tame.
Gotovo srceparajući solo gitare, isceđuje sve one momenta usnulih
negdašnjih emocija u pet minuta umereno lagane numere.
Pretposlednja tema na albumu je You Dont Own Me (Ne
poseduješ me) fenomenalna rok stvar, od početka do kraj nosi nekakav
borbeni naboj, otresito, snažno i prkosno. U četiri plamteća minuta
smenjuju se gitare, klavijature i oseća se moć bubnjeva koji kao na
prelepom ćilimu jezde ka nebesima ni jednog trenutka ne posustajući.
Album zatvara Pains On Me (Boli me), umerenog ritma ljubavna
pesma okončava novi prikaz savremenog rokenrola na način na koji ga
vidi, oseća i projektuje Joe Bonamassa. Sve je tu, umereni ritam, sjajni i
evektni višeslojjni solo svršeci na gitari u skoro šest minuta razsvirane
numere daje odušak ne samo gitari, nego i vokalu Joa Bonamasse.
Jedan odličan album, nadahnut avanturizmom, ni za trenutak nas
ne ostavlja nezainteresovanim za ono što Joe Bonamassa radi, njegov
specifičan način izražavanja i vođenja dijaloga sa vlastitom gitarom nudi
jednu novu viziju rokenrolola, osavremenijeg, lucidnijeg, ali duboko
utkanih u korene bluza, roka i soula. Odslušajte ga, ali sa pažnjom,
otkrijte te jednostavne trenutke uživanja u samom sebi.
Miodrag Marković
