Surovo daleko, 1970. godine u Bostonu je osnovan veoma interesantan
bend, koji u svojim korenima nosi mnogo čega, počevši od klasičnog
rokenrola, bluza, hard roka, hevi metala, ali i glam metala. Na početku
karijere sirovi, otkačeni, lucidno prljavi u svom iznalaženju rokenrol stava,
podsećali su me u mnogome na Stonse. Karakteristični stajling i nastup vodje
benda Stivena Tajlera bio je sve sem neprimećen.
Pre 35 godina objavili su svoj deseti album naslovljen sa Pump
(Pumpa). Isti je veoma dobro prihvaćen kako od širokog auditorijuma, tako i
od rok kritike. Bilo je tu vrlo različitih numera, obojenih što glam rokom, što
hard rokom, ali se definitivno izdvojila numera Janies Got a Gun (Dženi ima
pištolj). Numera se bavi odnosima u porodici, odnosno devijacijama kroz koje
prolaze, kako deca, tako i njihovi roditelji u američkom društvu osamdesetih
godina. Prepoznatljivog rifa i lako usvojivog refrena, song odiše u svim
sociološkim aspektima, te je lagano došao u vrh top lista za ondašnje vreme.
Originalni tekst, koga svakako nema na samom albumu, govori o
traumatičnim iskustvima mladog naraštaja. No, ko se nije očarao, taj nikada
sebe nije ni doveo u poziciju da se razočara.
Medjutim, sumirajući moje iskreno pisanje o raznoraznim bendovima i
njihovim albumima i numerama tokom ove kalendarske godine, rešio sam da
završim istu sa gore pomenutom pesmom i jednog prekora koji sam dobio od
strane svog prijatelja Riste, zamerivši mi da pripovedam o nekim
imaginarnim stvarima, a da o običnim ljudima, njihovoj borbi sa
vetrenjačama, vešto izostavljam. Tako da ću ovu svoje ovogodišnje pisanije
završiti sa par kratkih crtica o Dženi i Aerosmitu, već gore izneto, ali i o
njemu.
Svakodnevna jadikovka domaćeg čoveka, počevši od samog neba, u stilu
niti sunca, niti kiše, preko vlasti, do teškog busanja u grudi i konstantnog
kukanja na nedostatak zrnca sreće, tvori se u svima nama. Lako je ispričati
priču sa elementima bajkovitosti, no teško je realnost prikazati onakvu kakva
ona nije, a da se ne povrede osećanja aktera društvenih dogadjaja onako kako
ih oni vide, odnosno misle da su se zgodili na onaj način na koji ih njihove oči
sagledavaju.
Moj prijatelj Rista, za trunku života stariji od mene, kako lagodnost,
tako i okruktnost života, osetio je na sebi u višedecenijskom lutanju u
iznalaženju vlastitog sadržaja. Dete socijalizma, mladić u dolasku prvobitnog
akumulativnog kapitalizma, osećajući dah ratova na sopstvenom vratu, ruku
diktatora kako bezočno lebdi u vazduhu i u najboljim godinama svog života
bunt u novo i drugačije pretvara u razočarenje svih političkih stavova.
Daleko od bilo kakve poetičnosti življenja i usnulo-čežljivih snova, moj
prijatelj, oprobavši se u svemu što se steći može, tiho je prelazio mostove
vremena na zardjalim stubovima i koracima običnog smrtnika smanjivao
razdaljinu izmedju života i smrti. Približivši se kraju šeste decenije svoga
bitisanja, nevešto se zapitao čemu večiti bunt uz koji hodi. Prkoseći svemu što
je stajalo na njegovom putu, pater familijasu, školi, ulici, društvu, poslovnim
rukovodiocima, stekao je utisak da se uvek borio za prave vrednosti, da je
mnogo uložio i još više misaono dao, ali da za svoj zalog nije adekvatno
nagradjen. Prosto rečeno, njegova predanost radu i življenju, ostala je
nekako viseći u vazduhu. Znam da mu nije žao samo zbog toga, stalno
prkoseći svemu i svačemu, ni primetio nije da je izgradio svoj mikro svet
uobličen po njegovima pravilima, a to nije mala stvar.
E, sad, na kraju, kakve veze imaju Aerosmith, Dženi i Rista. Imaju baš
te svoje mikro svetove izgradjene, bore se svako na svoj način, a sledeće
godine i pomenuti bend i moj prijatelj, obeležavaju zapažene životne jubileje.
Što se ovog portala i mene tiče, mi smo zaokružili jedno petogodišnje druženje
koje smo podelili sa vama. Daleko od bilo kakve bezgrešnosti, ali bez ikakve, i
najmanje, doze malicioznosti, iznosio sam svoje vidjenje muzičke i kulturne
scene, nikada ne tvrdeći da sam u pravu. Ono što se meni dopada, ne znači da
se dopada i drugima, ali sam se uvek trudio da razumem i drugu stranu, drugi
pogled i iskazanu misao. Možda baš ta različitost nas može ujediniti u
nekakvom kosmičkom pogledu na očuvanje globalnog sveta. Kakav je takav
je, drugog nemamo…
Miodrag Marković
