Jedna od čudesnih tvorevina koju novac pruža je snaga koja nadomešćuje
umnu ekspanziju, duhovna je odavno već zanemarena, a altruizam je na nivou
anahronizma. Naravno da time ništa novo nije izrečeno, samo podsećanja radi, ni
najbolji umetnici od renesanse do današnjih dana nisu bili imuni na čari koje novac
pruža. Isti ne poznaje ni granice, ni boju. I tako vekovima.
Zadovoljština čoveka je
primaran motiv koji ga prati kroz gotovo čitav život, zato nikada nisam gledao sa
simpatijama na one koji se u starim danima okreću ovome ili onome, odnosno
menjaju svoj način života. Otkup grehova nije moguć uvek, ma kakva sakralna
umetnost iz onoga koji se otkupljuje zračila.
Ovih dana se pojavljuje remasterizovano izdanje Croatia Recordsa, bivšeg
Jugotona, Bitanga i princeza, sa omotom koji je trebao da bude na originalnom
omotu, ali nije bio iz razloga što je navodno neprikladan, da ne kažem predstavlja
šund. Jedan od tadašnjih najboljih dizajnera i fotografa, Dragan Stefanović imao je
svoju viziju Bitange i princeze, bitanga je bitanga, a princeza se samo branila.
Tako da je nasilnik s pravom dobio udarac vrhom cipele u medjunožje. Onda su
dušebrižnici iz Jugotona doneli odluku da takva stilizacija gramofonske ploče ne bi
bila valjana ni za koga, a pogotovo za tadašnju omladinu. Nije neprikladno bilo
samo to, nekako se prešlo preko aktivnosti sa zadnjeg sedišta auta, ali nikako se
nije moglo preći preko stiha gde se pominje Hrist, valjda da se ne narušava verski
osećaj stanovništva u samoupravnom socijalističkom društvu čiji je put u
komunizam bio put svih puteva. Tako da je u numeri Sve će to mila moja prekriti
snjegovi, ruzmarin i šaš, reč Hrist zamenjena sa rečju On. To je samo dalo
publicitet Bijelom Dugmetu, ali sa zadrškom.
Nekako u isto vreme, početkom 1979. godine, tinejdžerski bend Srebrna
Krila, objavljuje svoj album. Iza istih stoji Djordje Novković, alfa i omega tadašnje
muzičke scene, pogotovo na prostorima koje je teritorijalno pokrivao Jugoton. Da
se ne lažemo, gramofonske ploče nikada nisu bile jeftine. U ondašnje vreme teško
bi se moglo izdvojiti, izmedju ostalog, za dve nove gramofonske ploče u isto
vreme. Jedna od njih je morala biti na standby, tj. na čekanju. Čelnici Jugotona
prosudili su da će prihod biti veći od nadolazećeg mladjanog benda, te da će
dugmaši morati malo pričekati sa izlaskom novog dela. Novac, na taj način, curi u
umerenim količinama, ali ide stalno u izdavačku kuću. Pametna raspodela, nema
šta.
Što se samog albuma tiče, omot je uradio Ivan Ivezić, tadašnji dizajner
Jugotona. Korektno, no bezlično i stereotipno, tako da ostaje senka da je i tada
moglo biti drugačije. Stih u gore pomenutoj numeri je izmenjen, prošlo je izvesno
vreme, šansa je pružena Krilima, koji, pitanje je da li su je iskoristili na najbolji
mogući način, a možda drugačije nije ni moglo. A onda je dugme razorilo sa
tiražom od, kažu, 320.000 primeraka, mada lično ne verujem diskografskim
kućama koje objavljuju takve podatke. No, kvalitet uvek presudi.
Na albumu Bitanga i princeza umesto Ipe Ivandića, kao stalnog člana benda,
za bubnjevima je bio Djidji Jankelić. Ostala postava je bila ista uz neizbežnu
dominaciju vokala Željka Bebeka. Što god ko mislio, ono Dugme, za koje su
vezane mnoge ostvarene i izgubljene ljubavi, veselja i menjanje raspoloženja, kao
okosnicu istog, činili su Bregović i Bebek, sve ostalo je do današnjih dana ostalo
upitno. Nakon izdavanja albuma, izmedju ostalih, i tadašnji Dom sindikata bio je
svedok izuzetnog prijema albuma uz seriju koncerata na istom mestu. Tada je i
samo Dugme zacementiralo status broja jedan na prostorima zajedničke nam
domovine. Album je snimljen u novom studiju PGP-RTB-a, a sam proces
masteringa uradjen je u Londonu u čuvenom Abbey Road studiju (zanavek će biti
poznat po Bitlsima) uz produkciju Nila Harisona.
Album je uradjen u hard rok maniru, sa dve izuzetne laganice uz koje
dominira simfonijski orkestar i hor. Bebekov glas se podrazumevao, kao i sama
virtuoznost već iskusnog Bregovića da sitnice uklopi u jedan izuzuetni muzički
mozaik. Od sedam numera, ne postoji prosečnost iste, odnosno svaka je na svoj
način originalna, odiše vremenom u kome je nastala i svakodnevnicom u kojoj je
pisana. Tako je naslovna numera posvećena tadašnjoj manekenki sa kojom je
frontmen Dugmeta imao burnu vezu. Takodje, vanvremenski hit je bila i ostala
tema Na zadnjem sjedištu moga auta, uz odličnu duvačku sekciju i sjajne prateće
vokale Maje Odžaklijevske (na žalost jedna takva muzičko-vokalna diva nikada se
nije ostvarila do kraja). Uz nju korača i fino ugladjena numera u rok rege maniru
Ipak, Poželim Neko Pismo. U numeri A Koliko Si Ih Imala Do Sad je samo
oslikana muška sujeta. Ala Je Glupo Zaboravit Njen Broj je samo jedna u nizu
izuzetnih rok postavki, a koja je u ovom novom remiksu dobila i malo drugačiju
boju. Za numere Kad Zaboraviš Juli i Sve Će To Mila Moja… aranžmane za
filharmoniju su uradili Ranko Rihtman i Vojkan Borisavljević. Sve ovo navodim
da bi mladjim naraštajima mogao da približim kako je sam album radjen više nego
ozbiljno, da se ništa nije, u muzičkom smislu, prepuštalo slučaju, da su
najeminentniji umetnici u svom delovanju dali puni doprinos da Bitanga i Princeza
bude album koji i posle skoro pola veka privlači pažnju.
Sam remiks albuma udahnuo je i neke nove elemente u sam vinil, zaboravite
striming, neka vam samo posluži kao informacija šta možete očekivati od
gramofonske ploče, toplinu promenjenog zvuka u nekim motivima i dalje je
zadržala, a onako, iz prikrajka, zvuk je obogaćen na jedini i mogući način,
skrovito, ali opet prisutno svakom prosečnom uhu da može da se primeti više
gitarskih rifova na nekim mestima, umetak klavira na nekim mestima gde ga
gotovo nije ni bilo, kao i to da je i Bebekov glas izdignut na viši nivo, čistiji je i
jasniji, tako da se perfekcija njegovih vokala oseća na nov način, kao da je u starim
pesmama nešto drugačije dodato, a nije. Numere su osvežene i odišu kao da su
sada izašle iz studija, a nisu. Nabijene su nekom novom energijom muzičara koji
su ih stvarali, a koji mladi odavno više nisu. Na njima, za razliku od starih
snimaka, ne može se poraditi.
Da se vratim na početak teksta. U nedostatku atraktivnih novih muzičkih rok
izdanja, a da bi se razbila letnja monotonija, Croatia Records povukla je potez koji
će zasigurno obradovati sve poklonike Dugmeta, pogotovo one iz prošlog veka,
pošto isto u ovom stoleću nije ništa novo stvorilo. Od stare slave će imati koristi
svi. No, iako sam u godinama u kojima jesam, a pamćenje funkcioniše na žalost
mnogih, mišljenja sam da je dugme odavno otpalo sa starih šinjela prošlosti, no da
su ostali albumi koji svedoče o jednom vremenu. Prošlom.
Miodrag Marković
