Ćorava tura je žargonski izraz kod autoprevoznika, čitaj kamiondžija,
odnosno korišćenja vozila koja ne poseduju u svom vlasništvu u
privatne svrhe, za dodatak za tzv. pojam Preko Plate. U principu, reč je
o nelegalnom poslu za isključivo svoje privatne poslove, odnosno lični
ćar. Kolega mi gleda preko ramena i živo ga zanima šta može ispasti od
svega ovoga i kakve to veze ima sa muzikom, odnosno sa savremenom
umetnošću, bez obzira na oblast iste. Ima veze ako pomenuti naslov
možete inkorporirati u nekakve druge sfere života, a da ipak imaju
tračak dodira sa navedenim pojmom. Objasniću to preko benda AC/DC.
Pre okruglo 50 godina, braća Angus i Malcom Young, sa družinom u
sastavu Rob Bailey i Petar Clark, te Bon Scottom kao vokalnim solistom,
na još nedefinisanim putevima kojima bi krenuli kroz rokenrol
sazveždje, sredinom februara 1975. godine u svojoj matičnoj zemlji,
Australiji, izdali su prvi album pod naslovom High Voltage (Visoki
napon). Album je sadržao osam numera u ukupnom trajanju
četrdesetak minuta jakog rokenrola. Interesantnog dizajna, omot je
lako privlačio pažnju. Naime, na samom omotu albuma vidi se pas kako
mokri na trafo stanicu. Ne zaboravite da je reč o periodu iz sredine
sedamdesetih godina prošlog veka. Danas takav omot sigurno ne bi
izazvao ni trunku zgražavanja, odnosno bio bi usputno primećen samo
kao način izražavanja umetnika koji ga je osmislio. Možda ne ni to. No,
u pola veka, svašta se promenilo, a možda i nije, samo je dobilo nekakav
drugačiji oblik.
Lično, nikada mi tzv. singl numere nisu privlačile posebnu pažnju,
odnosno, bez obzira o kome je reč, smatram da u par pesmica niko ne
može pokazati svoje pravo lice. Sa dugosvirajućom pločom, odnosno
albumom, stvari stoje drugačije. Pogotovo ako je isti konceptualno
uradjen, odnosno da numere nisu nabacane samo jedna do druge kako
bi popunile prostor, tako da postoji neka nit od prve do završne teme
na istoj. Svestan da nijedan izvodjač ne može pružiti baš sve numere u
visokom sjaju, ali to je do samog talenta, uočene veštine, ali i datog
trenutka. Englezi imaju jednu svoju poslovicu koja kaže da drugi utisak
nije prvi.
AC/DC svoj debitanski album, onakav kakav je, objavio je samo u
Australiji. Za druga područja, pod istim nazivom, objavio je sledeće
godine, ali sa samo dve pesme sa albuma koji je izdat u zemlji kengura.
Naravno i omot je bio drugačiji. Nakon toga, par pesama je objavljeno
na drugima albumima u sledećih par godina. Jedine dve numere koje su
ostale i na drugom izdanju albuma, pod istim naslovom High Voltage su
She s got Balls i Little lover. Četiri numere sa prvobitnog izdanja su
kasnije objavljene na drugima albumima.
Prvobitno izdanje High Voltage, bez da na njemu ima numeru sa takvim
nazivom, a da će kasnije na izdanju za evropsko i američko tržište biti i
ta tema, koja je pobrala sve simpatije, sasvim je drugačijeg sadržaja. Po
meni, jednostavno to nije to. Reč je o izdanjima sa istim imenom, ali sa
drugačijim sadržajem, odnosno formatom.
Sam album otvara odlična obrada numere Big Džoa Viliamsa Baby
please dont go (Molim te ne odlazi) u gotovo 5 minuta sjajne obrade
klasičnog rokenrola provučenog kroz malo čvršći zvuk, odlična ritam
sekcija drži pažnju, dok se rifovi braće Jangus smenjuju uz odličan solo
odušak istih. Nakon toga ide tema She s Got Balls (Ona ima…), kasnije
već izuzetno poznata numera koja nije preskakana na velikim
koncertima. Reč je o klasičnom nastupu benda i sjajnom vokalnom
reprodukcijom Bon Skota. Treća pesma na albumu je Little Lover (Mala
ljubavnica) nešto sporijeg, ali bih pre rekao umerenijeg ritma.
Simpatična storija o ljubavnom pogledu sa scene na kojoj bend nastupa.
Prvu stranu albuma zatvara Stick Around (Drži se). Preplitanje solo
deonice na samom početku sa držećim rifom, kao da braća Jang vode
gitarama dijalog. Pouzdani ritam omogućava vrištećim vokalim Bona
Skota da istrčavaju u prvi plan, sve po potrebi. Nenametlljivo, sa
ukusom rokenrola bend žvaće priču o noćnom provodu u gradu.
Drugu stranu otvara tema Soul Stripper (Skidač duše). U šestoipo
minutnom razaranju roka objašnjava se kako pokreti sriptizete mogu
dovesti do ljubavnog ludila. Numera koja dozvoljava da se oseti kako
bend lagano, ali sigurno napreduje u svakom pogledu. Sledeća numera
je You Aint Got a Hold on Me (Ne možeš me uhvatiti ili ti Pusti me na
miru). Malo mi je sladunjavo odsvirana, bez nekog posebnog ritma, više
umirujuća nego što bi razgalila, sa klasičnim refrenom. Sedma tema na
debi albumu benda je Love Song (Oh, Jene – Ljubavna pesma). E, o njoj
nešto malo posebno. Izuzetno prijemčiva balada sa finim, poetičnim,
ljubavnim tekstom, netipična za kasnije stvaralaštvo benda. Naime,
skoro me je jedan prijatelj pitao da li znam neku numeru od AC/DC a da
je bila lagana, da ne kažem bluz. Onako, na prvu loptu, nisam se mogao
setiti nijedne, pa ni ove teme. U nešto malo preko 5 minuta bend je
pokazao da i balade odsvirati može. Sa žaljenjem konstatujem da ova
numera nije puno svirana na koncertima benda, čak ni u početnom
periodu istog. Album zatvara tema Show Business (Šou Posao). Reč je o
jednostavnoj, klasičnoj rokenrol numeri, bez zavredjujućeg teksta.
Imajući u vidu da je reč o debitanskom ostvarenju benda, po meni ovo
je bio jedan odličan album, te mi je stvarno žao što su se braća Jang
mnogih pesama odrekli i izdanje za Evropu i Američko tržište uradili u
nekakvom sasvim drugačijem formatu. Ne kažem da je drugo izdanje
loše, već da ovo prvo i te kako valja. Da li svesno ili ne, ili je tada tržište
rok muzike zahtevalo nešto drugačiji pristup, te su posle godinu dana
izdali album sa istim imenom High Voltage, te uradili šest novih
pesama, a samo dve zadržali sa prvobitnog izdanja.
E, sada na kraju, ovo mi je sve nekako sličilo na Ćoravu turu, onako,
uradjeno je sve u skladu sa imenom benda, njihova je etiketa, ali kao da
se odriču nekih numera, da zaboravljaju pojedine teme, odnosno iste
guraju duboko u stranu. Kao da su svoju prvu vožnju rokenrol
autoputem želeli da zaborave. A nema razloga za tako nešto.
Miodrag Marković
