Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег, у народу празник познатији под називом Ивањдан један је од највећих хришћанских празника који се обележава 7. јула по грегоријанском, односно 24. јуна по јулијанском календару.
Сутрашњи празник највећи је уочи Петровдана, а пада у сред Петровданског поста па се данас пости на уљу.
Овај празник обележава се поводом крштења када је Свети Јован у реци Јордан крстио и дао благослов Исусу Христу. Тако је у народу Свети Јован остао познат као Јован Крститељ, једна од највећих слава Српског народа која се обележава у јануару.
У нашем народу за овај празник везује се много народних веровања која су повезана са Ивањданом и већина потиче још из претхришћанских времена.
Веровања и обичаји на Ивањндан
Верује се да младе девојке ноћ уочи Ивањдана треба да оду на ливаде, упале ватру и беру цвеће и травке од којих ће уплести венац. Док то чине, треба да певају песме: „Ја посејо лан, баш на Ивандан, карала ме, карала Иванова мајка“ или „Иванско цвеће, петровско, зеченим пољем цветало; Иван је цвеће набрао, мајци у крило метао, а мајка с крила на земљу“.
Венци од ивањског цвећа треба на данашњи дан да се ставе на врата кућа. Ту треба да остану преко целе године. Девојке кроз тај венац треба да гледају рађање сунца да би биле румене као оно.
У народу постоји обичај да се људи на Ивањдан братиме и куме „по Богу и светоме Јовану
Убрано биље се чува као лек против великог броја болести, како би се укућани спасили од болести. Пред крај дана, у многим селима Србије се и данас пале велике ватре око којих се игра и пева уз поменуте песме. У Шумадији и у виноградарским крајевима се на овај дан ништа не ради. Верује се да виногради најбоље расту и до седам дана после Ивањдана јер их чува Свети Јован.
Девојке које нису удате на овај дан треба да посаде у саксији мало жита. На Петровдан, 12. јуна треба да погледају да ли је никло. Ако су клице као прстенови, ове јесени ће се сигурно удати.
Сматра се да ивандански венци представљају Сунце
У источној Србији биље се бере углавном на празнике јер људи верују да тада имају подршку небеса. Примаријус др Петар Паунковић, који деценијама истражује народну медицину у Србији, при Српском лекарском друштву, забележио је и веровање да се кроз венце од уплетене јованове траве, на Ивањдан, провлаче и жене које немају децу.
Потом се купају у реци да вода однесе урок, зли усуд или болест. Уколико је жена имала неколико узастопних побачаја, на дан Светог Јована посећује особе које носе име Стана или Станка. Ако их има више, обилазе сваку кућу, узимају струкове траве из венчића и праве свој венац. Са њим на глави купају се у реци и верују да ће им следећа трудноћа успети.
Којим год поводом да су прављени, венчићи од јованове траве (Мелилотус оффициналис) сутрадан се каче изнад или са десне стране кућних врата. Верује се да ће штитити дом од несреће током целе наредне године.
У народу постоји обичај да се људи на Ивањдан братиме и куме „по Богу и светоме Јовану“ стога што се Јован Криститељ, који је рођен на данашњи дан по старом рачунању времена, сматра узором карактерности и поштења.
