На дан када је, по предању, божји глас објавио да је Исус његов син – Богојављење, биће услишене – према предању у Србији – све жеље. Празник који се слави 19. јануара један је од 15 највећих празника Српске православне цркве.
Обичај је да се на Богојављење (19. јануара) изађе на неку ветрометину, изнесе мало пепела и пушта по мало из руку. Тако се одређује који се ветар закрстио (победио) на Крстовдан.
Обичај је да на тај дан не треба ништа у кући радити, прати веш, а ткање обавезно изоставити. Никако имати зле мисли, желети или чинити другоме зло. На овај дан није обавезно постити.
ожељно је отићи у цркву по водицу којом ће се укућани после умити.
У неким сеоским местима Ако дува устока (источни ветар), година ће бити сушна; ако дува југ – буће кишна и болешљива, ако се закрстио западњак (Бошњак) – биће родна, али и олујна, а ако је превладао северац (Овчарац) – биће хладна и градобитна.
Када се на Богојављење донесе водица у кућу, пије се преко секире. На под се стави секира, онај што је донео водицу стане са једне а укућани са друге стране.
Водица се преко секире сркне три пута и каже: У име Оца. и Сина, и Светог духа.
Затим се они што су пили водицу пољубе и прескоче секиру. Тако се изређају сви укућани. Онда се и међусобно изљубе. Верује се да те године у кући неће бити свађе и неслоге и да ће сви бити здрави.
У вези са Богојављањем код српског народа развили су се бројна веровања и обичаји. Тако се верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити.
Обичај је био да неудате девојке ставе огледалце под јастук 18. јануара увече јер се веровало да ће сањати мушкарца за кога ће се удати.
Некада су младе девојке на Богојављенско јутро одлазиле на нетакнути извор, бацале по које зрно пшенице и кукуруза у њега, изговарајући: “Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве.
Затим би захватиле воду и односиле је до кућног прага где су их чекали остали укућани. У неким деловима Србије је постојао обичај да се овако захваћена Богојављенска вода даје осталим укућанима да пију преко секире, како би се избегле свађе међу њима током наредне године.
Некада су старије жене у српским селима водиле рачуна о временским приликама за Богојављење, како би знале какво их време очекује.
Тако се веровало да ће, ако за Богојављење буде јак мраз или пада снег, година бити родна, а ако буде ведро, година ће бити сушна.
Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се ујутру, пре сунца обави ритуално купање у реци.
Од пре десетак година код Срба је обновљен обичај да се у реку баци Часни крст, а младићи се такмиче да до њега стигну и први га ухвате. Крст, који би требало да буде направљен од залеђене прошлогодишње Богојављенске водице, оном ко први доплива до њега, доноси срећу током целе године.
