Српска православна црква и њени верници данас славе славу посвећену Св. Срђу и Вакху, који су према легенди били римски достојанственици на двору цара Максимијана (Марко Аурелије Валерије), савладара цара Диоклецијана (286-305).
За овај дан, као и за велики број светаца, везују се бројна веровања.Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Данас је све мање људи који се баве пољопривредом у тој мери да читав дан проводе на пољу, али се то може односити и на оне који се рекреативно баве узгајањем појединих биљака, или раде у дворишту. Зато, уколико имате башту или гајите биљке, данас немојте да се бавите тиме, одморите.
Такође, овај празник је у црквеном календару обележен црним, масним словима, па не би требало радити кућне послове.
У нашем народу се верује да ће данас бити излечени сви који болују од срдобоље (дизентерије) и болести костију. Такође се сматра да је Срђевдан природна граница између јесени и зиме, као и да на данашњи дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
Св.Срђа и Вакху због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима погубљени су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку.
Сам цар Максимилијан је наредио да им се одузму војничка одела и сви знаци части, достојанства и чина. Потом их је послао у изгнанство у Азију свом намеснику Антиоху.
Намесник је покушао да их убеди да се одрекну Христа да би себе спасли бешчашћа, мука и смрти, али оба светитеља остали су чврсти у својој вери. Свети Вакхо издахнуо је под батинама намесникових војника, а свети Сергије одмах потом био је мучен и посечен у граду Росафу у Сирији.Оба ова мученика и витеза вере Христове страдали су око 303. године.
Св. Сергије нарочито је био поштован у граду Ресафи, где је погубљен, који је једно време носио име „Сергиополис“ и у 6. веку био велико ходочасничко место читавог Истока.
Ова слава је у средњовековној Зети била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Св. Сергија и Вакха на Бојани, која је била место где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку.
Након обнове крајем 13. века, од стране српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.
Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.
