Агресија НАТО на Србију припремана је у дужем периоду, а сасвим активно током 1998. Званично, разлог за агресију била је ситуација на Косову и Метохији, где је била у току оружана побуна такозване ОВК, при чему су све време догађали бројни акти тероризма чија су жртва били припадници државног апарата Србије и СРЈ, а исто тако мирни цивили, како Срби тако и Албанци.
Према проценама, негде до јула 1998. године, такозвана ОВК држала је под својом контролом, око 40 процената простора Косова и Метохије. Верује се да се у саставу тзв. ОВК налазило у то време више од 20.000 људи.
Контролисали су руралне и забачене делове покрајине. Притом су ометали саобраћајнице, нападали пролазнике, возила, вршили бројне отмице. Напади на полицију која је чувала важне објекте, саобраћајне руте, кључне пунктове, градове, граничну зону, били су врло чести, из дана у дан.
У једној фази, Војска Југославије, која се све време држала доследно по страни, била је приморана да помогне полицији. Реч је била о деблокади Дечана јуна 1998. и ослобођењу Ораховца јула 1998. који су терористи били заузели.
Простор југозападног дела КиМ у пролеће 1998, био је простор масовних терористичких активности. Нападани су како цивили тако полиција. Саобраћајнице на простору опстина Дечани и Ђаковица, биле су под опсадом терориста ОВК.
Управо на том потезу, преко пограничних планина налазиле су се главне руте за превлачење оружја и војне опреме из Албаније. Локални заповедник терористичке ОВК на том потезу био је, иначе, Рамуш Харадинај. И претходних година редован живот на том потезу је био веома отежан због активности албанских екстремиста, а током 1998, како је избило пролеће, постао је неиздржив. Пут Ђаковица – Дечани – Пећ постао је непроходан за нормалан промет.
Варошица Дечани нашла се у вишемесечном окружењу, одсечена, без телефонских веза, без струје. Током априла и маја вођене су тешке борбе. Крајем маја напади и убиства цивила и полицајаца, уз бројне жртве, умножили су се.
Тада је први пут у операције укључена и Војска Југославије, првог дана јуна. Дечани су деблокирани након вишедневних борби. Више десетина терориста тзв. ОВК је страдало, а зона коју су контролисали је углавном ослобођена. Тада започињу збегови албанских сељана, на шта их приморавају екстремисти тзв. ОВК. Власти у Тирани тврдиле су да је наводно у Албанију пребегло 20.000 лица, док је, по њима, 8.500 пребегло у Црну Гору, што су граничне службе СРЈ негирале.
Првих дана јуна терористичка ОВК позива на оружје све Албанце од 18 до 55 годинаи, био је то дакле позив на општу мобилизацију односно оружану побуну.
Пошто су Дечани ослобођени, власти Србије односно СРЈ, организују посету дипломата из Београда том крају. Њихови извештаји и саопштења били су опречни, како су се разликовале политике њихових влада. Уследиле су оштре осуде Србије са Запада. Савет безбедности ОУН 8. јуна забрањује ма какве инвестиције у СРЈ. Челници САД и ЕУ, оптужују Србију за етничко чишћење, ратне злочине, хуманитарну катастрофу. ЕУ такође шири санкције против СРЈ, забрањују се поново комерцијални летови авиопревозника из СРЈ.
Паралелно, почиње распоређивање трупа НАТО у Албанији и Македонији. Војни министри земаља НАТО доносе 11. јуна 1998. Декларацију о припреми за војну интервенцију на КиМ. Већ половином јуна у току су војне вежбе НАТО назване „Одлучни орао“ на самој граници Србије. Контакт група захтева повлачење снага Србије са Косова и Метохије, што Слободан Милошевић прихвата, уз услов престанка терористичких активности.
Важан моменат био је такође напад на Ораховац, односно заузимање те варошице. Припадници терористичке такозване ОВК напали су Ораховац 17. јула 1998. Био је то први покушај заузимања већег места, града, од стране тзв ОВК.
Током прва два дана албански екстремисти запосели су кључне објекте у граду, општинску управу, зграду поште, Дом здравља. Део Срба је киднапован и масакриран. Телефонске везе су прекинуте, снабдевање струјом такође, оштећена је трафо станица. Припадници полиције су блокирани у њиховим објектима и згради хотела. Саобраћајнице су миниране, на прилазима граду распоређени снајперисти.
Акција ослобађања Ораховца од Војске Југославије и полиције Србије започела је 18. јула. У поподневним сатима трајале су жестоке борбе на прилазима граду. Ораховац је углавном ослобођен после дводневних борби 19. јула, а борбе су настављене и сутрадан.
У околини варошице трајао је притом терор над Србима, од 11. јула. Најмање 110 Срба цивила је отето. Потом су пронађени посмрти остаци 42 жртве. Било је случајева уништавања целокупних породица.
Паралелно, у западним медијима трајала је оштра кампања против Србије. Догађала се својеврсна поплава пропагандних, неистинитих, информација о збивањима на Косову и Метохији.
У књизи „Модерно ратовање“ Весли Кларк није крио да је, како се изразио, планирање агресије НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. увелико било у току“. Који месец потом, све је било спремно.
Савет НАТО 12. октобра 1998, донео је одлуку о усвајању наредбе за активирање снага. Уследио је сутрадан споразум Слободна Милошевића и Ричарда Холбрука. Наложено је смањење броја војника Војске Југославије на простору Косова и Метохије на број с почетка 1998. Договорено је да посматрачи ОЕБС надгледају мировни процес на КиМ. Инсистирало се да ниједно лице неће бити гоњено пред државним судовима за кривична дела у вези са сукобом на КиМ.
По састанку Савета НАТО 30. јануара 1999, званично је објављено да је НАТО спреман да покрене ударе против СРЈ. НАТО агресији претходиле су неискрене понуде међународне заједнице, као и распоређивање додатних НАТО трупа у Албанији и Македонији. Наводни преговори у Рамбујеу вођени су од од 6. фебруара до 19. марта. Делегација СРЈ коначни понуђени текст није потписала. Уследио је још један театрални долазак Ричарда Холбрука у Београд 22. марта на разговор са Слободаном Милошевићем, највише с намером да се медијима прикажу наводне мировне намере.
Ниво захтева упућиваних званичном Београду, током такозваних преговора, што је потврдила чак и Медлин Олбрајт, подизан је све време. Како је тумачио Владислав Јовановић, најаве бомбардовања постојале су већ десетак година, још од времена када је Боб Дол у Приштини обећао независност. Бил Клинтон, тада председник САД, делегацији америчких Срба рекао је накнадно да оно што је понуђено Милошевићу ни он не би потписао. Слично виђење је доцније изнео и Хенри Кисинџер.
Као непосредан изговор за агресију НАТО искоришћени су догађи у Рачку, 15. јануара. Медијски је такође представљано да је неуспех наводних преговора вођених у Рамбујеу и Паризу био разлог.
Несумњиво, агресија НАТО била је заправо подршка терористичкој организацији косметских Албанаца, тзв. ОВК, која је до тада већ починила бројне злочине, а са циљем отимања Косова и Метохије од Србије.
Након што је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији и предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење на Косову и Метохији, НАТО је започео ваздушне ударе.
Наредбу за напад дао је Хавијер Солана, генерални секретар НАТО, генералу САД Веслију Кларку, иако није постојало одобрење Савета безбедности УН. Био је то преседан.
Према првом саопштењу Генералштаба Војске Југославије, 24. марта око 20.45, у првом налету гађано је више од 20 објеката. Први пројектили пали су на касарну у Прокупљу у 19.53. Следио је напад на Приштину, Куршумлију, Батајницу, Стражевицу. Деветнаест земаља НАТО започело је бомбардовање са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији.
Председник САД Бил Клинтон исте вечери је говорио о потреби „застрашивања Србије и Југославије“ и „уништењу војних капацитета Србије“, да се не би, како је рекао „предузимале акције против косметских Албанаца“.
Тони Блер, премијер Британије, изјавио је да је агресија НАТО-а предузета јер је то тражио „народ Косова“, под чим је он, како је отворено рекао, подразумевао Албанце.
Према подацима Министарства одбране Србије током ваздушне агресије НАТО убијен је 1.031 припадник Војске и полиције. Процењено је да је погинуло око 2.500 цивила, међу њима 89 деце, рањено око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, 25 особа се води као нестало.
Према наводима српских стручњака, до 10. јуна забележено је 18.168 авио полетања. По НАТО изворима, налета је било 38.004, од тога 10.484 ватрених дејства, док су остало била извиђања, авакси, танкери. У дејствима је у прво време учествовало дневно око 70 борбених авиона, да би доцније тај број био и око 400 свакодневно.
Ратни губици НАТО у људству и техници нису признати. Из Београда су долазиле тврдње да је оборено више десетина летелица, за што нема потврде. Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио више од 400 војника и преко 60 летелица, док је амерички председник Бил Клинтон навео у говору 10. јуна 1999. да НАТО није имао жртава. У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица, крстарећих пројектила. Летелица Ф 117, такозвани „невидљиви“ претходно симбол супериорности америчке технологије, завршила је у њиви у атару сремског села Буђановаци.
Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом. Осим напада са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији, операције су извршаване из база у земљама Западне Европи и САД.
Разорена је инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Све заједно, процењује се, око 50 одсто производних капацитета Србије. О материјалној штети која је нанета током НАТО агресије изнети су разлицити подаци. Тадашње власти у Београду процениле су штету на приближно стотину милијарди долара, а група економиста Г17 проценила је штету на 29,6 долара.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, што је имало и несагледиве еколошке последице. НАТО је употребио, наводно први пут, такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Разорена је амбасада Кине у Београду 7. маја 1999. Зграда РТС у Београду уништена је 23. априла. Погинуло је 16 особа и исто толико рањено. Зграда Телевизије Нови Сад разорена је 3. маја 1999, на Међународни дан слободе медија.
Агресија је обустављена потписивањем Војно-техничког споразума код Куманова 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага Србије односно СРЈ са Косова и Метохије. Споразум је одредио успостављање мисије Уједињених нација, УНМИК.
Генерални секретар НАТО-а 10. јуна 1999. издао наредбу о прекиду бомбардовања. Последњи пројектили пали су у рејону села Кололеч, код Косовске Каменице, у 13.30, и на касарну у Урошевцу око 19.35. Био је то 79. дан НАТО агресије на Србију, односно СРЈ.
Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244. У саставу мисије КФОР на Косово и Метохију је упућено 37.200 војника. Кулминација читавог процеса било је једнострано проглашење независности Косова 17. фебруара 2008, што су признале земље које су учествовале у агресији на Србију 1999.
Извор: Танјуг
