Стефан Урош II Милутин Немањић био је краљ Србије и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Рођен је око 1253. године, а умро 29. октобра 1321. у Неродимљу код Урошевца, на Косову и Метохији.
Припадао је династији Немањића – био је млађи син краља Уроша И, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског. Током његове скоро четрдесетогодишње владавине краљевина Србија је отпочела ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена граница на линији Охрид-Прилеп-Штип, чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и са Татарима.
Зато му се данас обратите овим моћним речима:
– На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост.“
Српска православна црква данас прославља и Преподобног Теоктиста и Јелену.
Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања, престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свог краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом, Драгутин је војском ударио на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године.
После ове авантуре властела његове државе га је сменила и на престо довела његовог сина Владислава II. Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време од 1276 – 1282. године. Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године.
Пре смрти Драгутин се замонаши и узе име Теоктист.
Његов омиљени духовник био је Старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је испоснички и чинећи многа добра дела. У дому својему израђиваво је свештене сасуде које је поклањао црквама. Бринуо се о чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. Али тек по смрти Теоктистовој открило се колико је заиста био блажен овај светли муж. Када су дворјани хтели да га омију, видели су да је читавог живота испод свечаних одора носио оштру ланену хаљину и појас од сламе који му се дубоко усекао у тело. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.
СПЦ данас слави и Светог Варнаву Хвостанског, који је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин.
Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења. Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину.
