Troše se sati, onako u beskonačnom nizu, kao tek
maleni delići otkucaja u svemiru. Dok otklizava vreme u
zanosnom uzdisaju života, svako od nas ima neko merilo za
isti, dok ga prosipa niz prastaru kaldrmu, stari izlokani beton
ili sveži asfalt. Smiraj prethodnog dana uvek se čini kao
prohujali odabir nepotrošenih, a toliko željenih trenutaka.
Zbir svih snova predstavlja sve one puteljke kojima nikada
stigli nismo. A nameravali smo.
Merilo prolaznosti života uglavnom se meri sećanjima.
No, može se iskazati i u onim odlepršanim trenucima kada
uzmete neku dragu, staru knjigu, gde miris izbledelih i
izlizanih korica, budi u vama daleke čežnje. Logično, što više
godina imate u izlistanim kalendarima, emocije su jače,
isprane, te ostaju one lepše, dok one druge, prirodno, vešto
se zaboravljaju. Znam, zaborav nema cenu. Ili ima, ako ste
spremni da je od uštedjevine emocija platite. Lično, sećanja
vezujem za gramofonske ploče, ali ovaj put ću o jednoj
kaseti.
Reč je o albumu grupe Doors iz 1968. godine Waiting for
the sun (Iščekivanje Sunca). Isti sam kupio kao reizdanje
1980. godine, tek zakoračivši u tinejdžerske godine. Zvuči
neverovatno, ali muziku sam birao sam, a sa ove vremenske
distance, ne mogu sa sigurnošću objasniti zašto sam izabrao
to što slušam pola veka u raznoraznim nadogradjenim
oblicima. Tek više godina kasnije u ruke mi je dopala
Morisonova zbirka pesama Slavlje guštera. Ne znam, a sve
me je manje i briga, da li sam više zavoleo Džimove pesme u
sebi, ili sam se pronašao u njima. On je za mene uvek bio
nedostižni harizmatični poeta. To što je svoju poeziju uklopio
u muziku Manzareka i ostatka benda, druga je stvar. Doduše,
posrećilo mu se i vreme u kome je straćio svoj život, ni pune
tri decenije. Da, možda je za trenutak zavladao i svetom,
pogotovo muzičkim, ali onaj sa samim sobom, mnogo mu je
teže išao. Ne može se sve imati u životu. A Morison je u
jednom trenutku zajahao taj talas toliko iskane slobode u
suton šezdesetih godina prošlog stoleća. I jednostavno
sagoreo…
Zaveštanje pomenutog autora i iznedrenog benda,
ogleda se u misaono praktičnoj spoznaji muzike kao poruke
ljubavi i tekstova koji služe da otrezne u ranu zoru. Sa
Morisonom ne možete zaspati, njegove pesme nisu za laku
noć, a još manje da sa istima nekome poželite dobro jutro.
Koliko god bivate umorni, uvek vas nešto vuče ka dnu,
latenta pretnja neizrecivog bola i snažni otpor autoritetima,
kada je i skrivena psovka, a kamoli izrečena, predstavljala
odmazdu za blisku budućnost.
Sam album, u odnosu na prva dva jeste bledji i teško je ne oteti
se utisku umora frontmena benda, a svakako je tome doprineo i način
života koji je Morison vodio. Cena slave visoko je plaćena. U nešto
malo više od pola časa muzike na albumu, nekoliko numera se
definitivno izdvojilo poput Hello, I love you (Zdravo, volim te), Not to
touch the Earth (Ne dirati Zemlju), The unknow soldier (Nepoznati
vojnik) i Five to one (Pet na jedan), sa napomenom da su poslednje
dve navedene numere posvećene ratu u Vijetnamu, odnosno Morison
je dao svoj doprinos buntu protiv rata.
Lično mi se najviše dopala numera Love street (Ulica ljubavi),
jednostavna ljubavna balada sa predivnom klavirskom pratnjom,
nepretenciozna i sa veoma interesantnom naracijom u sredini same
teme. Do izražaja je došao Morisonov vokal u prvi plan. Numeru je
posvetio svojoj tadašnjoj devojci, prosto ovaj put su kod njega
preovladali lirski momenti.
U numeri Spanish Caravan (Španski karavan) do izražaja je došla
flamengo gitara i Krigerovo nadahnuće klasičnom muzikom, dok je u
numeri My willd love (Moja divlja ljubav) simpatično uradjeno
pljeskanje rukama i nogama sa višeglasnim pevanjem. No, sve u
svemu, ma koliko album izgledao i kao ljubavni, i kao antiratni, ništa
posebno novo nije uradjeno da bi se bend na muzičkoj lestvici izdigao.
A možda se mnogo od njih i očekivalo posle prva dva veoma dobra
albuma.
Iščekivanje Sunca u lirskom angažmanu je san bilo koga ko ima
velika stremljenja od svakog narednog dana, a da bi se to i dočekalo,
uvek je neophodno uložiti deo sebe. Bez toga i sutrašnjica deluje
bledunjavo i nezainteresovano.
U ranim osamdesetim godinama, pored vinila, slušale su se i tzv.
kompakt kasete na sasvim običnim kasetašima, sa šumom od koga bi
sada bolele fine uši, na uglavnom nekvalitetnim uredjajima, sa čestim
mršćenjem trake, tako da je počesto i obična grafitna olovka bila
sastavni deo muzičkih aktivnosti tinejdžera moga doba. I danas imam
sačuvanu traku Waiting for the Sun sa sasvim pristojno očuvanim
audio zapisom, no nemerljivo sa današnjim digitalnim nosačima
zvuka. Ipak, nedavno sam nabavio i originalnu ploču Dorsa, solidno
očuvanu, ali koja me vraća u neko sasvim drugačije vreme.
Tekst posvećujem Zoranu Vujčinu, čoveku iz Zrenjanina, preko
koga sam i nabavio nedostajući vinil.
Miodrag Marković
