Pored večnog grada Rima, prestonice svetlosti Pariza, sledeći grad
koji pleni pažnju u ovoj našoj umornoj Evropi, je Beč (Wienna).
Osamdesetih godina Ultravox je imao hit o istoimenoj austrijskoj
prestonici koji je harao evropskim top listama. Numera je odradjena u
nekakvom elektropop maniru. Tada mi je izgledala previše šminkerski i
nekako rastegljivo. No, tu je bila neprikosnovena Azra i Štulić, odnosno
njihova Suzi, mala klasična rokenrol tema sa drugog albuma. Ima tome
skoro četiri i po decenije. Uživajući u kratkom tekstu i britkoj muzici,
nisam pridavao nekakvo posebno značenje.
Inače, ni na koji način nisam vezan za austro-ugarske krajeve, ali
im se ne može osporiti kulturološki vekovni značaj, naravno na uštrb
mnogih drugih naroda koji su činili tu kolonijalnu zajednicu. Štulić se u
svojoj numeri vezao za ličnost, ne za grad, ne za okamenjenu oslikanu
večnost, već za zbivanja koja su ga tada okruživala. Austrijsku
metropolu povezao je za ogrubela osećanja i monotoni iskliz sećanja iz
lagodnog okruženja. Stih završava opaskom da mu se nije dopao grad
njegove poznanice, ili je možda bila više od toga. Ljubav mu svakako
nije bila.
Kada su od moga kuma dedu pitali zašto u poratnim godinama
prošlog veka nije otišao u inostranstvo, a imao je bezbroj prilika,
trezveno i u maniru iskusnog seljačkog mentalita, odgovarao je da mu
nije zapinjalo. Jednostavno, svako se trudi da se na životnoj lestvici
uspenje što brže i što više, sa što manje truda i rada, te uspe u životnom
naumu. Svako ide tamo gde mu je bolje, ili bar misli da mu može biti.
Naravno da nema besplatnog ručka, da sve u životu se mora zaraditi, te
da se svi računi, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, ispostavljaju, a
ogromna većina i plaća. Samo se mora biti spreman platiti cenu za isti.
Prošli vikend sam pokušao da i ja vidim taj Beč. Da osetim aromu
vekova u vazduhu i latentni ugodjaj bliskosti sa nekakvim drugačijim
svetom. Obično za sva svoja putovanja koristim sopstveni auto, pa neka
traje kolliko traje. Ubedivši me da nema boljeg načina putovanja nego
autobusom, da me neće boleti glava, sedim bezbrižno i uživam koliko
sebi dozvoliti mogu i posmatram prirodu niz autoput. Beogradska
renomirana agencija, dva vozača, u stvari jedan vozač i jedna vozačica,
dva spremna turistička vodiča, lepo vreme za ovo doba godine, sve je
ukazivalo na jedan izuzetno uspešan vikend.
Možda navedeno poslovanje turističkih agencija i njihovih
prevoznika važi za Evropu, ali balkanski mentalitet je neiskorenjiv. Takva
je i uspešna poslovna politika istih. Sve se svodi na, ako ne laž i prevaru,
onda na to da se prećuti, skrije, te sve prepusti slučaju i sreći. A zna se
da ona teško posećuje ove krajeve. S razlogom. Istu treba i zaslužiti. Da
ne zamaram, na dvadesetak kilometara ispred Budimpešte, a na oko tri
sate vožnje do Beča, sreća nas je pogledala, na svoj način. Autobus je
uspešno uplovio na sasvim solidno opremljenu pumpu i tu ispustio
svoju dušu u ranim jutarnjim satima. Ni vozač sa čarobnim šrafcigerom,
ni više pokušaja turskih i madjarskih kamiondžija, nisu mogli pomoći.
Mrtvac nije mogao primiti veštačko disanje. Preko deset punih časova
smo proveli na madjarskoj pumpi, dok se vlasnik agencije sa još jednim
vozačem i drugim autobusom nije udostojio pojaviti. U tih skoro pola
dana provedenih u autobusu nijednu valjanu informaciju nismo dobili
šta će biti i kada će biti bilo kakvog pomaka sa stresnim putnicima. Sve
vreme, rezervna vozačica je bila sjajno raspoložena, kikotala se i
nervirala ionako nervozne putnike. Prvi vozač, mučenik, je pokušavao
osposobiti autobus sve vreme, te za razliku od svoje razmažene
koleginice, imao je razumevanje i podršku nas nesrećnih putnika. Ne
treba puno mašte da se zamisli mučna situacija na licu mesta.
Nisam video Beč. Popodne smo krenuli i kasno uveče se vratili u
našu otadžbinu. Da, domovina je jedna jedina. To što nisam video Beč,
ne dodiruje me puno, poznajem neke osobe koje se odazivaju na ime
Suzi, ali ne bih sada o njima. Uveseljava me to što je Štulić video, a
nisam ja, da mu se nije svidelo i da je taj svoj bes iskazao na osobi
sumnjivog morala i kulturnog kapaciteta.
U medjuvremenu su moje kolege Dragana i Srdjan trčali štafetni
polumaraton u srpskoj prestonici, časno zadobivši medalju za
učestvovanje, a što se ista ponosno vidi ispod naslova ove male storije.
Što se mene lično tiče, za malo, pa videh Beč. Ali zato u autobus više ne
ulazim, bez preke potrebe…
Miodrag Marković
