Stajao je sa druge strane ivice mosta, zagledan u prljave talase
modre reke. Sav besmisao njegovog postojanja skupio se u tih
poslednjih par decenija njegovog života, beskonačnost ni iz čega lomila
se u ranim jutarnjim, prolećnim, časovima.
Tiho je čuo otkucaje
vremena negde u daljini, no više ničemu nije pridavao bilo kakav značaj.
Samo je osećao kako mu se graške znoja skupljaju na čelu. Skinuo je
jeftin sat i srebrni lančić što je nosio oko vrata i stavio ih oko mosta.
Barem neki beleg od njega… Prsti su već dobovali po mostu. Odjednom,
začuo je nečiji piskavi glas, umorno odzvanjajući i trepereći mu pred
očima. "Nemoj…" čuo je kao u nekakvoj dubokoj daljini. Okrenuo se i
video je malog, neuglednog čoveka, sa metlom u ruci. Očigledno se
spremao da čisti most, pošto saobraćaj još nije profunkcionisao, suviše
je rano bilo, tek što je osvanulo i sunce tiho počelo da prosipa svoje
zrake. "Nemoj, biće dobar dan." Nije rekao lep, nego dobar dan. To mu
je nekako u svoj njegovoj omamljenosti rdjavim raspoloženjem za
trenutak odvuklo pogled od vodene površine ispod njega. Setio se jedne
stare numere iz njegove mladosti, prosto protrčalo mu je kroz sećanje,
ime benda i njegove negdašnje domovine u koju je verovao, ispostavilo
se više nego što je trebalo.
Pre punih pedeset godina YU grupa je objavila svoj drugi studijski
album pod nazivom Kako to da svaki dan? Na valovima od samo godinu
dana ranije kada su izbacili dva velika hita sa prvog albuma Crnog
Leptira i Čudnu Šumu, trojka rokera usudila se da u tako kratkom roku
objavi i drugi album za zagrebački Jugoton. Na njemu nije bilo izrazitih
favorita u odnosu na prethodni album, ali je bendu doneo očekivanu
čvrstinu. Bez ikakvog razmetanja pokazali su da tek kreću u rokenrol
pohode, da su sazreli ne samo kao muzičari, nego i kao ličnosti.
Braća Jelić, Dragi i Žika, uz nesebičan doprinos Raše (Ratislava)
Đelmaša, iskazali su se kao preteča svih onih muzičara koji će kasnije,
ne samo odrasti na njihovoj muzici, nego često i obradjivati njihove
numere. Ta jednostavnost sviranja, nepretencioznost tekstova, naglašeni
unutrašnji mir, omogućili su pomenutoj trojci da raznovrsnost sviranja u
ono doba, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, ograniče samo
na početno bogatstvo rokenrola, bez ikakvog koketiranja na nivou folk i
etno motiva. U kasnijem periodu svoga stvaralaštva, biće tu i tamo, i
takve svirke protkane uzorcima nasledstva sa prodručja kome pripadaju,
ali uvek daleko od granice kiča, odnosno svoj uspon izgradili su sa
dozom umerenog senzibiliteta rokenrol buntovnika i primesa etno gradje
sažete u mislima pravog rokera.
Na samom albumu nalazi se ukupno osam numera u nešto malo
duže od pola sata usnimljenog materijala. Naslovni song, Kako to,
izdvojila se zajedno sa interesantnom numerom instrumentalnog tipa
Balada o YU grupi i Mala Džoj, klasična, čvrsta, rok numera, sa
izdvojenim solo izletima gitare i zanimljivog ritma koji je otplesan uz
svu onu dinamiku koju može priuštiti živa ritam mašina za bubnjevima u
tih par minuta rok zanosa.
Instrumental Balada o YU grupi, bluz koji ima sve elemente
ranjivosti duše, akordi koji bivaju preklapani solažom kao da su nošeni
vetrom u zalazak sunca, dok lebdi poslednji nežni dodir, poput poljupca
pred počinak. Do detalja razradjena numera, balada za zaljubljene, bez
ijedne izgovorene reči, ali i te kako utkana u srca opijena ljubavlju.
Univerzalni čin muzike, prepoznatljiv svuda i uvek. Ko zna da iskoristi
taj bezvremenski prostor, ostavlja trag napijen lucidnošću.
A otisci uvek traju, tu i tamo skrenuti, nekada teško uočljivi, no
ponekad i suviše napadni, agresivno-netolerantni prema drugim skupnim
učesnicima ovog života što ga valjamo na način na koji mislimo da to
najbolje radimo. Iako u ranim začecima, videlo se odmah na startu rada
benda (pobednici se na početku prepoznaju) da njihovo vreme tek
dolazi. Svesni toga ili ne, braća Jelići su svoju harizmu održavali
decenijama posle, sa više ili manje uspeha, ali bili su prisutni na rok
sceni. Sjajan klupski bend, više tih no ljutit, više opušteno staložen, nego
raskalašan i nemiran, ali postojan i temeljit. Jednom rečju ozbiljan bend.
Omot za drugi album je uradjen, možemo kazati, retro maniru,
braća su se slikala kao dečaci ispred, sada bismo rekli old tajmera, što
automobil to tada svakako nije i bio, ali ta žedj za uspehom, radom i
ostvarenjem dečačkih snova, očigledno je imala i potku u dalekoj
prošlosti.
Kako to da svaki dan kažeš samo dobar dan i ništa više od tog,
zapitao se nesrećnik koji se prisetio numere iz svoje mladosti. Dobar dan
i ništa više, no je li uistinu dobar. On to nikada nije saznao. Sat i lančić
ostali su okačeni na mostu…
Miodrag Marković
