U zemlji u kojoj ima više pisaca no čitalaca, ponekad je suvišno tužno besediti o bilo čemu.
Stare, prežvakane, pričicice upakovane u nove srebrnaste folije, odišu nekakvom bezdušnom
retorikom. I, na žalost, manje više, sve se ponavlja grotesnom etikom zaborava. U suštini
svakog čoveka leži koketiranje sa prošlošću, a sve zarad nekakve srećnije i nadahnutije
budućnosti. Dok se sve kockice poslažu u niz, život protutnji niz zamišljene šine postojanosti.
Sve izmedju prvog plača i poslednjeg izdaha predstavlja put kojim svako od nas kroči. Koliko
nadahnutih sanjara se samo pogubilo u praktičnoj primeni onoga što se zove životarenje.
A moglo je biti i drugačije. No, uglavnom nije. Da bismo menjali druge, uvek moramo poći od sebe
samog. A to je najteže.
Za promenu, ponekad je dovoljna i mala iskrica humanosti, bez potrebe za čarobnim štapićem
sreće, ali svaka mrvica naše pažnje može nekome pomoći da bar ublaži ono što se zove
izbavljenje iz nedaća. A kada je zdravlje u pitanju, teško da postoji veći motiv da se pomogne. I
tu bih stavio tačku, odnosno tu nedorečenosti nema.
Bend proverenih muzičara, iskusnih ratnika rokenrola sa ovog područja, učinilo je mali, ali
snažni gest ljubavi da svojom svirkom pomogne našoj sugradjanki Tatjani za lečenje, a sav
donatorski prihod od ulaznica otišao je na pomenutu namenu. Svrha rokenrola je ne samo
proživeti život takav kakav je, već da jakom porukom oživi sve ono učmalo i utihnuto u nama. Te
poslednje martovske subotnje večeri, u Punk rock cafeu, Krigerima je pošlo za rukom da u
jedan rif ujedine sve prisutne u publici. Ne, nije to bila muzička tezga reda radi, klik na sms
poruku i ubačena novčanica u kutiju pomoći za lečenje. Bilo je to mnogo više od prskanja
rokenrola po Punk rock cafeu, palac uzdignut ka božjim očima i ona suza koja želi da se izrodi u
radosnicu, u zajedništvo i predanost kolektivitetu.
Redjali su se poznati hitovi koje Krigeri sviraju samo na njima prepoznatljiv način. Ovaj put još
moćnije i značajnije, bez da se poštede ni na tren. Prkoseći trenutku, nezapostavljajući ni na
čas svoju matricu rok filozofije, pokazali su svu čovečnost iskrene želje da se nekome pomogne
na onaj način na koji oni to mogu najbolje. A kada pank rok saspe iz njih takvu erupciju energije
u tih par sati vrhunskog izdignuća u jednu jedinu želju da budu motivacioni faktor i drugima u
plemenitom cilju, naklon je tu.
Nebitno je šta su svirali, Branko, Miloš, Kelja, Đole i Bogda,jer iz svega onoga što su prikazali te
subotnje večeri može se oslikati kao fešta rokenrola u svrhu jačanja čovečnosti i neizrecivog
htenja, da, bar te večeri, uzmu liderstvo u slobodarskom duhu otimanju sebe samih od onih
šarenih laža kojima smo obasuti od bezbroj medija koji se samo tako nazivaju. Krigeri su te
večeri glasali za život. Složenost svih njihovih poruka prosto je lebdela iznad svakog rifa, u
svakom solu nadahnuća koje je Branko slao iz svoje gitare, iz svakog skladnog zanosa ritam
sekcije Miloša i Đoleta, sve to pokriveno sjajnim vokalima Kelje i Bogde željnih dokazivanja.
Ovo nije storija o bendu Krigeri, samo mala crtica o jednom velikom ljudskom gestu koji bi
trebalo svi mi da sledimo, a da ima pravde, do ovakvih humanih koncerata ne bi ni dolazilo,
znalo bi se od koga bi se novčana sredstva, ne tražila, nego nudila i dobijala. Naravno sve
pohvale idu i Punk rock cafeu koji je svojim gostoprimstvom, po ko zna koji put, iskazao da nisu
samo prazno ime u svom naslovu. Takodje srdačni pozdravi idu i svima onima koji su, u skladu
sa svojim mogućnostima, ubacili novčanicu u kutiju za našu sugradjanku.
Naravno, gde su pohvale, tu mora biti i kritika. A zna se kome je ona namenjena, ma koliko neki
ne bi hteli da se prepoznaju. Gospodo, žao mi je, istina nema dva ili više lica. To što je ono sada
tužno, ne znači da će takvo i ostati…
Miodrag Marković
