На 80 километара од Београда, у сливу реке Јасенице налази се Смедеревска Паланка, један од градова у Србији који је више пута мењао име.
Насеље на месту на коме се сада налази први пут се помиње у историјским изворима 1020. године, и то под називом Бела Црква. Тек у 16. веку град је добио назив Паланка, а онда су се називи мењали од Велике Паланке, преко Хасан-пашине Паланке и Паланке до Смедеревске Паланке, како се зове од 1946. године.
Овај део Србије одувек је био познат по великим и лепо уређеним селима. Остаће упамћено да је Азања, село у близини Смедеревске Паланке, у доба Титове Југославије било највеће село на просторима тадашње државе.
Омиљена дестинација становника Смедеревске Паланке и околних села је језеро Kудреч које је, по предањима, добило име на необичан начин.
Наиме, Турци су безуспешно покушавали да пронађу добро скривену православну цркву у шуми покрај Паланке. Народ ни за живу главу није хтео да открије где се црква налази, а онда је један домишљати Турчин обрлатио локалног сиромаха тако што га је напио, а овај му је открио локацију светиње. Турци нису часили часа – пронашли су добро скривену цркву у близини језера и срушили је до темеља.
Чувши шта се десило, сиромах се дубоко покајао, а због гриже савести је, кажу, остао и без разума. Ходао је тако по Паланци, све време одмахујући главом и вичући: “Kуд рече, куд рече!”, а онда је на себе дигао руку управо код језера и светиње коју су Турци спалили. Тако је језеро добило име Kудреч.
По другој легенди, Турцима одевеним у српску ношњу локацију светиње открио је један смедеревски сељак. Наставак предања је исти – чувши како су га Турци насамарили, часни сељак је изгубио разум и ходајући кроз Смедеревску Паланку говорио: “Kуд, рече, куд рече”, а онда је окончао живот крај језера које је по његовим покајничким речима добило име.
