Када имате славне родитеље све изгледа једноставно, лагано и сва
врата вам се, мање више, отварају сама од себе. Но то може бити и само
привид, ако сте празна личност без властитог идентитета. Но, када исти
изградите у музичкој култури, када у многим сегментима савремене
музике успете да се издигнете и оставите трага, то је знак да имате
таленат, а не само ген прикривен у траговима родитеља који носите у себи.
Матија Дедић, није био само син Габи и Арсена Дедића, уметник по
дифолту, био је неко ко је апсолутно стварао музику на свој начин.
Маестро у џез музици и прави мускетар у иновацији исте, вешто је
комбиновао класичне елементе у џез музици са савременим токовима
исте, делом уносећи и дозу домаће популарне музике. То је што моје
скромно ухо може интерпретирати из сећања, онако на брзину, док сам
покушавао ухватити тај колоритет Матијине музике. Искрено, све остало за
мене је непознаница. Но, о свему томе лако ћете се информисати на
интернету, ако желите.
Пишући о савременим токовима музике, углавном рокенрола, био
сам веома изненадјен када сам, пуким случајем, приметио да ми је
текст о једном хард рок бенду светских размера, лајковао Матија Дедић.
На његовом званичном профилу оставио је мобилни телефон за контакт.
Путем једне од тзв. друштвених мрежа, учтиво сам му се захвалио и
написао пар реченица о себи. Одговорио је, и у каснијем периоду слао сам
му текстове, за које сам мислио да би њему могли бити занимљиви. На
велики број истих лајком је и одговорио, уз, понеки кратак коментар.
Претпостављам да из пуке скромности није одговорио на пар текстова
који су се односили на Арсена Дедића. Наравно да ни у сумњи њихов
квалитет није могући оспорити, а посебну пажњу сам посветио припреми
текста о једној таквој величини попут Арсена.
Контакт са Матејом ми је био у смислу скромне комуникације
уназад пар година, али никада ни речца о његовој музици. Све сам мислио
да ћу имати прилику лично присуствовати његовом изводјењу музике у
којој је он у последње, готово три деценије бриљирао на свој начин.
Медјутим, животни склоп његових и мојих активности, није дозволио такву
прилику. А сада је већ касно.
Није битно само да разумете музику коју слушате, не морате јој се
ни посветити, без обзира да ли сте поклоник овосавремених нота или сте
остали у оквирима музике која вас је носила кроз период одрастања и
надоградјивања свих оних брига које окружују свет одраслих, није лоше
каткад чути и нешто другачије, но оно што вам пуни уши свакодневно. И
није тачно да класичну и џез музику слуша само тзв. интелектуална елита
друштва. Као што не одговара истини ни то да горе поменути не слушају
ону другу музику, о којој не бих сада трошио речи, макар је подвели и под
wорлд мусиц.
Нека му је вечни санак уз све оне музичаре који су прерано отишли
од нас, а још много тога су могли… Не даде живот…
Миодраг Марковић
